Ubijanje
životinja
je smrt ljudi

Tako je, kako je.
Ništa se stvarno ne menja
da li čovek u to veruje ili ne

Deo 6.

Isus je žigosao svako nasilje nad životinjama, kao i jedenje životinja. Poneko će prigovoriti da je Isus jeo meso, i ribe koje su takode meso. Ribe je On čak umnožio. O tome Hrist Božji u Svome velikom delu objave ''Ovo je Moja reč, Alfa i Omega'' kaže sledeće:

"Ni apostoli ni učenici nisu zahtevali da se zakolje jagnje. No i Meni su, kao i apostolima i učenicima bili ponudeni komadići pripremljenog jagnjeta kao dar ljubavi. Naši su bližnji, naime, tako želeli da nas daruju, jer bolje nisu znali. Ja Sam blagoslovio dar i počeo da uzimam meso. Moji apostoli i učenici učinili su isto. Odmah posle su me upitali, shodno smislu: Mi bismo ipak trebali da ostavimo jedenje mesa. Tako si nam zapovedio. A sada Si i sam jeo meso".

Poučio Sam Svoje: "Čovek ne bi trebalo nijednu životinju da namerno ubije, kao što ne bi trebalo ni da jede meso životinja ubijenih radi jela. Ako, medutim, ljudi koji su još neuki, za hranu spreme meso i pruže ga svome gostu kao dar u vidu gostinske večere, tada gost ne bi trebao da odbije ovaj dar. Postoji, dakle, razlika jede li čovek meso iz požude ili iz zahvalnosti svome domaćinu za njegov trud".

"Onaj koji zna, trebalo bi ipak, ukoliko je to moguće i ako mu spoljašnje okolnosti i vreme to dopuštaju, da domaćina uopšteno uputi, pritom ga ne uveravajući da je to bolje. I kad za to sazre vreme, domaćin će i sam shvatiti ta uopštena uputstva". (str.675)

Moji učenici doneli su mi hleb i grožde da ih umnožim. Toga dana dali su mi i mrtve ribe da ih umnožim. Kada sam uzeo tu mrtvu materiju u Svoje ruke objasnio sam ljudima da se iz nje u velikoj meri povukao potencijal Očeve snage, visoka životna snaga, i da Ja ne stvaram žive ribe da bi bile ponovo ubijene.

Objašnjavao sam ljudima da je život u svim oblicima života i da ih čovek ne ubija namerno. Ljudi, naročito deca, gledali su Me tužno. Nisu mogli da Me razumeju jer su oni uglavnom živeli od ribe, hleba i još ponečeg. Tada sam im govorio po smislu: Energije Zemlje još održavaju ribe čitavima. Tako vam Ja iz Očevog Duha neću podariti živu ribu, nego ću vam iz energije Zemlje stvoriti ribu koja je mrtva, dakle siromašna vibracijama. Ona nikada neće nositi život i neće moći da bude ubijena. Ja ću vam pokazati kakvog je ukusa živo - hleb i plodovi - i u poredenju s tim, mrtva hrana.

I stvorio sam za njih iz energije Zemlje ribu koja je nosila malo duhovne energije. Dao sam im mrtvu ribu i ponudio im da istovremeno jedu hleb i plodove, da bi spoznali razliku izmedu žive i mrtve hrane, izmedu visoko vibrirajuće i nisko vibrirajuće hrane.
Uostalom: Ko se oslanja na zabludu i na izjavu da je i Isus jeo meso, da je zato to dozvoljeno i ljudima, taj bi takode morao biti dosledan i da živi prema Božjim zapovestima i Isusovom Govoru na gori, kako ih je Isus učio i svojim primerom ljudima pokazivao.
Ko se dakle zvanično poziva da jede meso, zato što je navodno i Isus jeo meso, taj bi morao da usmeri svoj život na Božje zapovesti i Isusov Beseda na Gori. Izuzetak čini samo onaj ko je šizofren.
Da li nam je normalno da životinje beže od nas, ljudi?

Jesmo li sebi već jednom postavili pitanje, zašto ptice, miševi, srne, zečevi, skoro, sve životinje beže od nas? Bilo u prašumi, u pustinji ili u našim šumama i poljima? Da li nam je to "sasvim normalno"? Smatramo li to prirodnim, od prirode datim ponašanjem? Ili, kakav izgovor imamo?

Životni oblici prirode, dakle i životinje, čine jedinstvo i povezane su komunikacijski jedne s drugima. Stotinama, hiljadama kilometara udaljene, jedna od druge, one osećaju da li je onoj drugoj dobro ili pati. Ta nevidljiva komunikacija već je bila eksperimentalno dokazana.

Kako reaguje npr. život zemljišta, sićušna životinjica kad je muče i ubijaju herbicidima, fungicidima, pesticidima, stajskim fekalijama i dubrivom? Ona odašilje signale, kao informacije; to je komunikacijska veza. Svuda na Zemlji istovrsna živa bića opažaju kako je njihovim sustvorenjima.

Strah od počinioca opaža se u prolazu tako, što se životinje uplašeno povlače, kad sretnu počinioca, čoveka.

Koliko pate priroda i životinje zbog nasilničkog ponašanja čoveka, trenutno se analizira u Gabrijelinoj Zadužbini i terenskim ogledima.
Da sobne biljke reaguju na osećaje i misli svojih vlasnika, odavno se već zna. Da se cveće boji kada mu se pristupa agresivno - npr. da se ubere - bilo je čak dokazano mernim instrumentima. Pre nekoliko godina jedan japanski naučnik otkrio je da i voda pamti i odražava naše misli i reči. Njihove pozitivne ili negativne posledice postale su razgovetne u različitim slikama kristalizacije.

Ne može biti drugačije ni kada se tle i najmanja živa bića muče s herbicidima i pesticidima, ili s dubrivom. Isto se odnosi i u lovu, osim merljivih šteta postoje i nevidljive negativne posledice kao poremećaj sklada i jedinstva prirode. Hici ne prestraše samo životinje nego nanose štetu životu biljaka i tla. Prva merenja su već obavljena. U pripremi je naučna studija.

Kad čovek hrani životinje, tada one to osećaju kao primanje pozitivnog sporazumevanja. To iskorišćavaju lovci. Oni hrane životinje iz šuma i polja, samo zato, da bi ih tovili ili da bi ih polaganjem mamaca namamili, i tako ih što lakše mogli ubiti.
Nedaleko od svojih položaja za streljanje lovci stavljaju npr. poslastice za divlje svinje - životinje su gladne, dolaze na ta hranilišta, a lovcima je tada lako da ih pogode, i da ih ubiju. Hiljadama i hiljadama kilometara šire se opet komunikacijski signali straha, bolova, patnji, očajanja, naročito kad mlade životinje izgube svoju majku. Ostale životinje blizu i daleko primaju te signale i informacije. Posledica je strah. One se povlače i izbegavaju uzroke, ljude.

Čuli smo već o lovištima u kojima se čuva hrana za životinje dok se ne oceni da li su zrele da budu ubijene. Dok do toga ne dode, životinje su pitome i trče lovcu pravo pred njegovo ubojito oružje, sačmaricu. Opet hiljadama i hiljadama kilometara oko Zemlje javlja se iskustvo: strah, patnja, bol - i informacija: udaljite se od ubice životinja, čoveka!

Pored navedenog prisutna je patnja zbog masovnog uzgajanja životinja i njihovog transporta: goveda, svinja, ovaca, koza, koje se potom sabijaju u transporte za životinje. Satima, ili čak danima, one moraju da budu tako stešnjene.

Potpuno bespomoćne, izručene, i izložene neprirodnim kretanjem vozila, stojeći ili ležeći u sopstvenom izmetu, pate od gladi i žedi, mraza i vrućine. Iako su bogato snabdevene odgovarajućim lekovima životinje obolevaju; mnoge do odredenog mesta stignu mrtve. Preživele, na surov način teraju napolje iz njihovog zatvora, vuku ih silom, guraju i teraju u klanicu u kojoj moraju da prime smrtonosni hitac klina - ili neki drugačiji način ubijanja. Još toplo telo obese, izvade mu utrobu, pretesterišu ga i iseku na komade. "Sada više nije životinja, već meso", moglo se čuti na svinjokolju.

Na mesarskom pultu, ti koji jedu životinjske leševe ili ih žderu - neka ih svako zove kako hoće, mogu da izaberu svoju porciju kod kuće, i slatko pripremljenu, iznesu na sto kao pečen životinjski leš.
Miris pečenja ispunjava prostorije. On draži čovekova čula ukusa. Kakve signale i poruke širi još dalje leš ubijenog stvorenja, kakve informacije prima onaj što jede, proždrljivac sa svojom porcijom leša, o tom razmišljaju samo malobrojni. Čak ni o onome što te informacije, zavisno od okolnosti, u tom trenutku izazivaju u njegovom organizmu.

Slično prolaze naša pernata braća i sestre: guske, patke, kokoši, ćurke, golubovi, nojevi, sve do lastavica. Svima njima okrutno čudovište čovek odreže glavu, izvadi iznutrice ili ih raskomada, peče ih u peći ili na roštilju, dinsta ili kuva i pojede - ili, ako hoćete, poždere.