Teško lovcima, i teško onima koji traže mesnu hranu! I lovci, i oni koji poput ljudoždera proždiru meso životinja, bice mučeni i proganjani od muka i bolova životinja. I oni koji skrnave biljke i minerale, i oni ce trpeti zbog svojih nedela. Što čovek seje, to će i žeti. (str. 120)

Ako su vec lovci vrsta s vrlo čudnom, tj. izopačenom prirodom, to se moze s napetošću očekivati šta će se zaista pokazati kada se sveštenici, popovi, ili ostali crkveni dostojanstvenici, koji sebe nazivaju hrišćanima, budu bavili temom lova.

Na Internetu se moglo pročitati:
Pastor (Pop) preko Interneta želi "Horido* i lovačku sreću". Jevangelističko-luteranski pastor iz Lukova, teolog i dugogodišnji lovac, nudi uputstva za Hubertusove mise.

Samo nekoliko njegovih izjava:
Kod Hubertusovih propovedi radi se i "zahteva osvešćivavanje položaja čoveka u sastvaranju ... On raspravlja o tome kako se može povezati ubijanje životinja u lovu sa hrišćanskim moralom ... Mora se brinuti o divljaci. Odreći se lova ne znači odgovornost nego zanemarivanje..." (epd Niedersachsen-Bremen/b2073/18.8.2000.)
Dag Frommhold tvrdi: Nijedan lovac medu sebi ravnima ne osporava da mu lov, ubijanje i plen, pričinjavaju radost; medutim daleko manje (tradicionalnih) lovaca javno priznaje tu činjenicu - oni znaju zašto. (www.tierbefreier.de)

U jednoj Božjoj službi u čast zaštitnika lovaca, sv. Hubertusa, u Diburgu kaže se: "I lovci bi trebali da postupaju u skladu s redom Stvaranja". To se sasvim odnosi i na odstrel životinja... Naredeno je da lovački rogovi "odjeknu u čast Boga". Staleška lovačka večera u parohijskom dvoru pridružila se službi Božjoj. (Darmstädter Echo, 17.11.2000.)

Bog ne želi čast, ona je samo ljudska samopočast. Bog je preko Jeremije rekao nešto sasvim drugo: "...ja ništa ne rekoh ocima vašim o paljenicama i klanicama, niti sam im o tome nešto zapovedio kad sam ih izveo iz zemlje egipatske".

U okrugu Germersheim dekan Hirsch objasnio je sledeće: "Korišćenje životinje naznačeno je sa odgovornošću i sa uvažavanjem; to je legitimno pravo čoveka i upravo lovca, koji ličnim zalaganjem radi sve što mu je moguće da se očuva priroda". (Die RHEINPFALZ, 17. 10.2000.) "Sve što mu je moguće" znači: "Bezobzirno ubijati životinje".

Ovaj kratak uvid je dovoljan. Shvatamo zašto je Bog doista rekao: "Dosta je! Mera je puna".
Vidi se koliko se promenljivo postavljaju predstavnici crkve prema različitim zahtevima javnog života. U tom su se mogli vežbati dugo oko 1700 godina - ili mnogo duže, ako se u obzir uzme praksa Starog zaveta. Svaki naučnik poznavalac Biblije zna: velik deo Starog i Novog zaveta je falsifikat - nije Božja reč. U Starom zavetu bili su to pre svega sveštenici i dvorjani što su tokom vekova zapisivali svoje predstave. U Novom zavetu to nisu bili savremenici Isusa iz Nazareta što su sastavili "jevandelja"; iza imena "jevandelista" kriju se nepoznati autori koji su o Nazarećaninu znali samo po kazivanju što su od drugih čuli i koji su opet uneli svoje "verske" predstave.

Lov je još uvek u velikoj meri stvar muškaraca. I u katoličkoj crkvi su viša posvećenja rezervisana samo za muške teologe.

Jedna misao povodom toga:
Da nisu sveštenici i slične "dostojanstvene" "Božje sluge" bili oduvek lakomi da od crkve, i upravljanja religijom, načine posao muškaraca, da nisu stvorili patrijarhat, i dali vlast u ruke muškarcima, i da nisu bezpogovorno isključili žene, onda bi njihov nagonski život u svakom slučaju ostao donekle izbalansiran, i ne toliko ekstremno izopačen, kao što je to sada opet izašlo na videlo.
U Starom zavetu njihove životinjske sklonosti su se iskaljivale na nedužnom stvoru, a i danas se može štošta prigovoriti protiv mučenja i ubijanja životinja. U srednjem veku je poneki crkveni strasnik uživao u mučenju i spaljivanju bezbožnika i navodnih veštica, a danas se potvrduje kao pederast - ogrešuje se dakle o dečake, manastirske učenike i slično - a siluje i opatice.
Svaki čovek koji muči i ubija životinje, često više ne oseća kajanje. Njegova savest, etičko-moralna kontrolna sudnica, postala je tupa. On će tek preko zakona uzroka i posledice opet postati svestan šta znači podnositi nevolju i patnju.

Užasno je videti kako se ljudi zverski ponašaju. Postoji li još tračak nade? Možda tu i tamo postoje neki razumni ljudi koji prepoznaju šta se valja, koji puštaju da razum vlada i koji pomažu da se spasu mnogi ljudi dobre volje. Da se spasu od čega? Od čudovišta koje se izdaje za čoveka i koje, bez pameti, ne koristeći razum, izaziva nevideni svetski haos.

Mnogi ljudi znaju za zakonitost: "Svakoj reakciji prethodi akcija" ili "Svaka posledica je izazvana uzrokom". Duh Božji je govorio i govori o setvi i žetvi. Žetva uvek izrasta iz odgovarajuće setve. Suprotno znači: iz setve se daje zaključiti o budućoj žetvi. Na osnovu ovih jednostavnih i logičnih povezanosti može se već danas odgonetnuti buduća nesreća. Ko neće da veruje šta se ljudima pokreće po zakonu setve i žetve, saznaće, jer je vreme zrelo. Žetva je u toku.

Na početku postanka čoveka, Duh Božji dao je ljudima Zemlju. Po smislu On je rekao: "Podčinite sebi Zemlju", što ne znači iskorišćavajte Zemlju i sve što živi u njoj, na njoj i iznad nje, mučite, namerno ubijajte, oplodujte životinje protiv prirodnog zakona, konzumirajte životinje bez mere.

U knjizi Prorok br. 15, Životinje se žale - prorok optužuje!* čitamo da je Bog dozvolio Mojsiju i tadašnjem svešteničkom staležu ubijanje, žrtvovanje i jedenje životinja. Ti obredi koji su vršeni na životinjama, ne potiču od Božje reči preko Njegovih istinskih proroka. Tadašnji sveštnički stalež je to izmislio i obmanuo narod govoreći da su to bili propisi ili čak zapovesti jednog i istinskog večnog Boga. Ta laž je ušla u usmeno predanje i bila je zapisana, tako npr. u 3. Knjizi Mojsijevoj, Levitskom zakoniku, i danas čitamo:
Dovede (navodno Mojsije) potom ovna za žrtvu paljenicu. Aron i sinovi njegovi metnuše ruke svoje ovnu na glavu. I zakla ga Mojsije i poprska krvlju žrtvenik sa svih strana. I isekavši ovna na delove, Mojsije zapali glavu i delove i salo. A creva i noge opere vodom i tako spali Mojsije celog ovna. Bila je to žrtva paljenica za ugodan miris - žrtva ognjena u čast Gospodu, kao što beše Gospod zapovedio Mojsiju …

U knjizi Prorok br. 15, Životinje se žale - prorok optužuje!* možete izmedu ostalog pročitati primere ranocrkvene poezije, ukoliko želite.

Pokvareni način, kako se u sva vremena postupalo i postupa sa životinjama, potiče iz mnogoboštva; u to vreme su ljudi žrtvovali životinje kako bi umilostivili i odobrovoljili bogove. Preko proroka Staroga zaveta Bog je govorio protiv životinjskih žrtava svake vrste. On je npr. preko Jeremije rekao: Vaše mi paljenice nisu drage, nisu mi po volji klanice vaše (6, 20), preko Isaija: Sit sam ovnujskih paljenica i pregojene teladi. I krv mi se ogadi bikova, jaganjaca i jarčeva. (Iz 1, 11), i preko Hošea: Jer ljubav mi je mila, ne žrtve, poznavanje Boga, ne paljenice. (6, 6) Ostale izreke sličnog sadržaja su medu ostalim: Iz 1,13; 1 Sam 15, 22; Hoš 8, 11-13; Lev 5, 21-27; Jer 7, 22-28; Mih 6; 6-8; Ps 50, 9-21. Ove izveštaje je sveštenički stalež očigledno prevideo kod svojih falsifikata Biblije.
Tako isto i klanje životinja da bi ih jeli, takoreći je životinjska žrtva.