Poštovani čitaoci, poštovane čitateljke, to što sada vidite i čitate obavezuje Vas da se odlučite  zavisno od toga kuca li Vam srce za životinje: Za Boga ili za crkvu; jer se dva gospodara ne mogu služiti.

U ime Boga ili u ime crkve.

     U onoj meri u kojoj ljudi precenjuju sebe, oni potcenjuju životinje.

Mnogi ljudi smatraju da su slobodni ljudi. Ali takozvana čovekova sloboda odgovara njegovom stanju svesti, a ono često odgovara ivici tanjira preko kojeg on retko može izviriti.

Prema kosmičkim zakonima čovek je mikrokosmos u makrokosmosu.

U najunutarnjijem našeg Postojanja mi smo bića svetla, potpuno zrela duhovna bića, koja kao ljudi ponovo treba da postanemo, jer je Isus iz Nazareta govorio: Budite, dakle, savršeni, kao što je savršen vaš Otac nebeski! (Mt 5, 48) životinje isto tako nose život iz Boga, ali u njihovom duhovnom telu snage života, zakona, Boga, još nisu potpuno razvijene i aktivne. životinje se nalaze na nižem stepenu evolucije u procesu sazrevanja u pravcu detinjstva Božjeg.

Iako smo se na putu našeg postanka kao čoveka osenčili suprotnim osećajima, osećanjima, mislima, govorom i postupanjem i zaogrnuli naniže transformisanim energijama, svojim opterećenjima, koja smo sami stvorili, veza sa večnim bićem, sa čisto duhovnim makrokosmosom, ostaje slabije sačuvana. život, Bog, kojem smo nekada pripadali, jeste jedinstvo, sloboda, kosmički beskraj.

Životinje, naši subližnji, ne mogu se opteretiti. One žive  suprotno nama ljudima - odgovarajuće svome duhovnom stepenu razvoja.

     Ko postane svestan kosmičkih činjenica, saznaće da mikrokosmos, čovek, ne samo što živi ograničeno, već svoj život životari u tamnici koja odgovara njegovom uskom svetu želja i potreba. Odgovarajuće mišljenju pojedinca, gleda dotični isključivo na svoja ograničenja, koja on označava kao  “svet”.

Svoju “slobodu” čovek povezuje sa svojom manjom ili većom imovinom, koju naziva  s v o j i m  posedom. Njegov “posed” je njegov mali svet - konačno njegova “ličnost” sa njenim mišljenjima i predstavama, sa njenim predrasudama, njenom zavišću, njenom umišljenošću, njenom samopravednošću i njenim omalovažavanjem drugih - koju on grčevito brani. Slikovito rečeno, čovek podiže oko sebe debele zidove odbrane i odbijanja, i kroz uske puškarnice on sumnjičavo puca misaonim energijama i emocijama po svakome ko bi mu možda mogao bilo šta osporiti. Svoj “slobodni prostor”, svoju “takozvanu imovinu”, on ograničava odgovarajućim znacima stop, poput obeležavanja polja, ogradama i živicama. Njegova “imovina” određuje mu tada njegov “osećaj slobode”, koji međutim nema ničeg zajedničkog sa kosmičkom slobodom.

Suprotno tome, životinja je slobodna; Stvoritelj joj je prepustio čitavu Zemlju, prirodu, koja ne poznaje ograničenja. Na ovu izjavu neko bi mogao uzvratiti da životinje, pre svega viša živa bića, isto tako markiraju svoju okolinu i imaju ograničen životni prostor. Tim povodom treba reći sledeće: Kao prvo oznake životinja sadrže poruke sebi istima. Područje jedne životinje istovremeno je životni prostor mnogih drugih životinjskih vrsta. Kao drugo u duhovnom životinjskom obliku još nisu razvijene sve druge sklonosti stvorenja, svi duhovni aspekti svesti života - mogli bismo reći: božanskog zakona. Stepen razvoja svesti možemo nazvati stanje svesti. životna područja životinja, i životinja u zemaljskim telima, odgovaraju njihovom trenutnom stanju svesti, koje u sebi nosi daljnje stepene razvoja.

Svaki evolucioni stepen jedne životinje odgovara dakle njenom stanju svesti, koje makrokosmos, svemirski zakon, sasvim postupno izgrađuje i dograđuje u životinji. To znači da se svaka životinja razvija dalje u skladu sa životnim ciklusima koji deluju u makrokosmosu i prate evolucijske korake životinja.

Bog, Duh svemira, je život, a život je stalna evolucija. Budući da je Bog beskonačnost, ne postoji zastoj već neprekidna evolucija. To znači: beskonačnost je neprekidno u kretanju, u neprestalnoj evoluciji.

Kada je ovde reč o ponašanju životinja, tada je to izlaganje načelnih, prirodnih činjenica. Misli se na životinju koju čovek još nije izopačio i pogrešno programirao. Ne samo da je čovek neposredno dresurom, obučavanjem, ukrštanjem i uzgajanjem, već i posredno svojim “uzorom” svojim celokupnim ponašanjem, svojim osećajima, osećanjima, mislima, govo-rom i postupcima – odvajkada  energetski uticao na životinje i svoje negativne programe nametnuo životinji, u to se nadalje nećemo upuštati.

Mi, ljudi nazivamo stanje svesti životinja instinktom, koji im nameće određene granice. Međutim stanje svesti životinja nije se razvijalo pogrešnim ponašanjem, kao što je to slučaj kod čoveka, već je stanje svesti jedne životinje prirodno trenutno sta-nje evolucije, evolucijski korak tog oblika života.

Nasuprot tome, negativno ponašanje nas ljudi upereno je protiv naše istinske svesti i sužava je sve više. Mi ograničavamo sami sebe svojim htenjem da imamo ono što zovemo našom svojinom, što je međutim iluzija. Ta naša iluzija se ukida sa smrću, jer kao duša ne možemo sa sobom poneti ništa zemaljsko, ni posed, ni novac, ni ostala imanja.

Naš ego, koji je naš mali svet, je naša “svojina”; on ima mnoge varijante.

Naša takozvana “svojina” može na primer da bude opsednutost moći, gramzivost, brutalnost, vlastoljublje, uživanje u mučenju ljudi i životinja. Svaki čovek ponaša se u odnosu na ono što leži u skali njegovih ljudskih sklonosti, u njegovomegu, koji je postao stanjem njegove svesti preko njegovog mišljenja i ponašanja. životinja, naprotiv, živi prema svom evolucijskom stanju, upravo prema onome što je trenutno aktivno u njenoj svesti. To je trenutno stanje evolucije, ujedno stanje svesti životinje.

     Čovek treba da bude slika Božja: ljubav, dobrota, jedinstvo, blagonaklonost i sloboda. U toj svesti čovek bi bio jedno sa životinjama i biljkama, sa sveukupnim prirodnim carstvima, takođe i sa elementarnim snagama, sa sazvežđima, sa kosmosom, sa svemirom - i sa samim sobom. Zbog egoističnog stava čoveka, on je u sebi postao podeljen, izopačen i neslobodan. Svoje protivprirodno, nisko ponašanje on pokušava da pripiše životinjama. životinja je međutim slobodna, jer živi “normalno”, odgovarajuće prirodnim zakonima, na taj način živi verna samoj sebi. Svaka životinja nosi u sebi svesno božansku slobodu, koja joj se od jednog do drugog evolucijskog stepena sve više otvara. Makrokosmos usmerava u predviđenim ciklusima mi-krokosmos, životinju, svejedno na kojem stepenu svesti se ona nalazi. Zbog toga se životinja oseća slobodnom.

I čovek takođe nosi u sebi kosmičku slobodu. Ona je međutim prekrivena skučenošću ega, npr. svetom čula zarobljenih u spoljašnjem i njegovim zamršenim lavirintom misli, što ga poneko naziva inteligencijom.

    Ljubav je najviši izvor Postojanja. Ljubav, koju je Duh Stvoritelj i u životinje položio, prepoznaje se npr. po majčinskoj ljubavi sisara. Kako je obzirna i brižna mačka sa svojim mladima, ili lavica-majka, koja, iako npr. lovi gazelu, svojoj deci potpuno iskazuje svoj majčinski instinkt, svoju nežnost i brigu. Oni po njenom telu mogu skakutati koliko god hoće - ona ostaje mirna i raduje se živahnosti svoje mladunčadi. I kos isto tako pokazuje svoja materinska osećanja vrlo, vrlo dugo. On svoje dete hrani tako dugo dok ono nije u stanju da nađe samo svoju hranu, i to bez ikakvog ograničenja. Mislim isto tako na vernost životinja, kao vernost konja, koji se predaju, ili žrtvuju svoj život, da bi kilometrima nosili čoveka. Ili vernost psa, koji npr. vodi slepog čoveka ili pokušava da spase zatrpanog.

    Mogli biste prigovoriti: Mi ljudi smo tome naučili životinje. - Ali zbog čega nam to uspeva? Zašto možemo npr. da obučimo pse za vodiče slepih? To je moguće samo zbog toga što te životinje i mnoge druge instinktivno poseduju inteligenciju, udovoljiti čoveku, dakle, služiti mu. Ko je svestan toga šta sve životinje čine za čoveka, kako se često žrtvuju da bi čoveku služile i pomogle, morao bi biti ispunjen zahvalnošću. Ko međutim popusti zahtevima svog ega, taj iskorišćava ljude i životinje isključivo za svoje svrhe. Da li on tada još uvek može biti označen kao slika Božja, mora se posumnjati.

     U svakoj životinji, a takođe i u svakoj biljci prisutna je moćna stvaralačka snaga, Bog, sveprisutni univerzalni večni Duh, inteligencija svemira. U izrazu životinje, u lepoti biljke, u oblikovanju kamena ili u tekućim elementima, onaj ko ima malo srca za prirodu, mogao bi naslutiti da bi Zemlja mogla biti raj.

Radi opravdanja preteranog iskorišćavanja carstava prirode često se citira reč Stvoritelja: ... učinite zemlju sebi podložnom (i napunite zemlju i vladajte njom) (Post 1, 28). Reč “podložnom” ne znači međutim da se životinje muče, šume i biljke uništavaju i razara sve do čega se čovek domogne. Rečju “podložnom” misli se na zapovest o čuvanja prirodnih carstava, čak čitave Zemlje. Nama je zapoveđeno da sa ljubavlju postupamo sa životinjama i da ih negujemo. Nama je zapoveđeno da sve oblike života na Zemlji, štaviše čitavu Zemlju, poštujemo, cenimo i ljubimo, jer sve u svemu je delo Svemogućega, ljubav prema čoveku, životinji, biljci i kamenu, da, prema čitavoj Zemlji.

Ko je jednom negovao životinju, oseća da je u unutarnjem postao bogatiji i svesniji prirode. Ko međutim podiže fabrike životinjskog mesa, dakle klanice, ili ih odobrava, što se pokazuje time da jede meso svojih subližnjih, njegova svest postaje sve skučenija, jer takav čovek osiromašuje u unutarnjem.

     Sve što činimo iz egoizma osvetiće nam se po zakonu: što čovek seje to će i žeti. Bog je ljubav. Iz ljubavi prema nama ljudima Bog nam je dao Zemlju, majku, koja nas prehranjuje. Ko Zemlji prilazi sa ljubavlju, dakle nesebično, predano i negujući je, taj će takođe od Zemlje bogato primati, i time bogato žeti.

    “Svečanost klanja kod sv. Egidija”

Kad bi ljudi razumeli govor životinja, tada bi mogli da čuju jadanje npr. svinja koje su na mesarskom panju bile ubijene za renoviranje kapele sv. Egidija. Njihove tužbe koje izražavaju njihovu bol, mogle bi da glase: Zbog čega se ne zadovoljite sa tim da molite za dobrovoljne priloge za vašu kapelu? Zbog čega ubijate nas za renoviranje vaše kuće Božje?

     Šta bi životinjama odgovorio sveštenik kapele sv. Egidija kad bi mogao da ih razume, njih koje ponavljaju sledeće: Zašto ne moliš za dobrovoljne priloge za svoju kapelu? Zašto dopuštaš da nas ubijaju zbog renoviranja jedne kapele, jedne kuće Božje?

Bezdušnost i neuračunljivost čovekova je naš strah. Užasavamo se okrutnog dvonošca čoveka.

     Prorok optužuje:

Poglavari crkve sv. Egidija pozivaju na klanje posle bogosluženja. Nude se krvavice i džigerice sa kupusom, čorbom od iskasapljenih svinja i uz to pivo. Tako poneko misli: To nije ništa neobično - pa to je tako uobičajeno. Ubijanje je dopušteno, kako ljudi tako i životinja.

Ko ima srce taj pritom razmišlja. Krvna žrtva svinja prinosi se za renoviranje kapele sv. Egidija. Kao prvo, krv i krici straha životinja koje osećaju svrhu kojoj su namenjene, lepe se na kapelu sv. Egidija, kao drugo, začinjeno i pripremljeno meso koje je prožeto smrtnim strahom prelazi u probavni trakt vernika. To znači, krvnička smrt životinja prožima kapelu i vernike koje možemo opisati kao duhovno mrtve, jer ko čini tako nešto da bi potpomogao renoviranje “kuće Božje”, taj se može smatrati samo duhovno mrtvim.

To su uistinu sjajni predstavnici crkvenih poglavara sv. Egidija i njihovih vernika. Crkveni poglavari dozvoljavaju ubijanje životinja kako bi renovirali svoju kapelu, umesto da svoje vernike jednostavno zamole za novčane priloge. Kulinarsko meso od svinjskih lešina izgleda da se isplati više od molbe za dar od srca za kapelu. Srce crkvenih poglavara i njihovih vernika je sigurno posustalo. Srca svinja donose mnogo više.

  Životinje se žale:

Njihove oči su ukočene od patnje, bola i straha. One osećaju zbog čega ih drže. Njihovi pogledi optužuju ljude.

Zašto nas ubijate? Zašto kuvate, pečete i komadate naše telo? Nije li vam Stvoritelj dao bilje i plodove polja i šuma? Šta smo vam učinile da nas držite u zatvorima i hranite svojim otpatcima?

Vaše srce je bezosećajno i nemilosrdno. Kamen sadrži život; vaša srca su naprotiv okamenjena. U vašim grudima kuca samo jedan mišić za vas i za vaše dobro. Naučite milosrđe, tako što ćete se staviti u naš položaj. Pa i ako smo životinje, ipak živimo i osećamo, slično kao i vi, jer život je osećanje, osećaji i opažanje. Mi opažamo motiv vašeg držanja životinja.

     Prorok optužuje:

Čovek je postao grubijan koji bezdušno obara, ruši i zatvara sve što bi moglo da koristi njegovoj bezdušnoj lakomosti. Pri tome zaboravlja da će i on jednog dana da živi u najužem i zagađenom prostoru ili čak u zatvo ru, jer šta čovek seje to će i žeti. Ogrešenje o životinje valja izjednačiti sa ogrešenjem o čoveka, jer čovek i životinja imaju isti dah koji je život, a to je Bog. Držanje životinja radi koristi jednako je namernom ubijanju. To je greh protiv života, koji je Bog.

Životinja se žali:

Čemu sve ovo? Zašto me mučite? Zašto hoćete da me dresirate za borbe pasa? Ja sam stvorenje Stvoritelja, a ne životinja za vašu samovolju, za vaše igre. Boli me čitavo telo, moji mišići i kosti samo što ne popucaju  bol, posvuda bol. Čemu sve ovo – šta sam vam učino?

     Prorok optužuje:

Čovek, ubojiti bik, uzgaja sebi “bulterijera” da bi ga dresirao, kako bi onaj prezasićeni čovek, željan senzacija mogao da uživa u prizoru borbe pasa. Ove mnoge žalosne slike simbolizuju sve skupa i svaka posebno bez izuzetka smaknuće čoveka po zakonu setve i žetve.

Isus je rekao: Ono što ste učinili jednom od ove moje najmanje braće, to ste Meni učinili. U Njegovu braću i sestre ne spadaju samo ljudi, veći sva ostala stvorenja, životinje, braća i sestre životinje, jer i one su isto kao i čovek primile život od Boga. Šta čovek čini ljudima oko sebe i životinjama, to čini Hristu.

Čovek zadire u Božju svemoći muči svet životinja. To znači da će svi oni koji muče životinje, dresiraju ih ili puštaju da trče po pokretnoj traci poput psećeg brata koga smo videli na slici, jednog dana na svom telu iskusiti isto ili slično.

Ne žalite se, vi bezdušni, okrutni mučitelji životinja, kad vas jednog dana budu terali da kilometrima daleko trčite goneći vas kroz pustinju, kad vas napadne i rastrgne životinja koju ste nekad dresirali da rastrgne drugove svoje vrste. Ne žalite se kad vas bole udovi i kad vam je telo prepuno rana i bubuljica. Ne žalite se kad ljudi oko vas nemaju samilosti prema vama, jer oni su takvi kao što ste se vi ponašali i kao što se ponašate prema životinjama. Ne optužujte ni Boga; vi ste to prouzrokovali; patite onako kao što ste dopustili da pate čovek i životinja.

  Životinja se žalila, pre nego što je bila prisiljena na smrtonosnu militer - trku konja.

 Nemam snage da izdržim to što vi ljudi zahtevate od mene. Nemam kosti ni mišiće koji dopuštaju da moje telo to izdrži!

     Smilujte se! Stvoritelj svih bića poverio je nas životinje vama, da nam pružite ljubav koju je Stvoritelj i vama udahnuo. Gde je ostala vaša samilosna ljubav prema vašim subližnjima? Da li ste ljubav i samilost zamenili okrutnošću, brutalnošću i ubistvom?

Ja idem u prevremenu smrt zbog vašeg ubilačkog ponašanja. Kako ćete vi završiti jednog dana i gde ćete biti jednog dana kada se život bude povukao od vas, čoveka?

     Prorok optužuje:

Gde će jednom biti svi oni koji su na takav način životinju jahanjem naterali u smrt? Kada i kako će se oni na trkačkoj stazi svog života susresti sa svojom smrću? Po zakonu uzroka i posledice onaj koji je počinio takve uzroke moraće da doživi patnju tih životinja i na vlastitom telu, ili posle telesne smrti na duševnom telu, jer celokupno naše delovanje kome prethodi naše mišljenje i želje, pohranjuje se u našoj duši i u ćelijama našeg tela.

Ne čudite se, vi ljudi, ako naizgled iz neobjašnjivih razloga slomite kičmu. Ne čudite se, i ne optužujte Boga, ako pretrpite komplikovani prelom noge koji ne može da se zaceli. Ne čudite se, ako vas kao duše bude proganjao vaš svet želja, onako, kako ste vi gonili životinje u smrt jahanjem. Ne čudite se, ako kao čovek ili duša propatite i pretrpite bolove onih koje ste vi mučili, progonili i krvnički ubili, bilo da su to ljudi ili životinje. Ne čudite se i ne optužujte ni Boga ni ljude niti životinje - vi sami ste optuženici, jer u vašim telima i u vašim dušama samo niče samo ono seme, koje ste sami posejali.

A ako prizivate milost i milosrđe Božje, tada mislite na Očenaš što ste ga tu i tamo molili. U njemu se kaže: ... i oprosti nam grehe naše, kao što i mi praštamo dužnicima našim. Ako čovek međutim ne postigne praštanje jer se ne kaje za svoju okrutnost, šta će mu se tada zaista desiti? Samo ono što je posejao. Milost i milosrđe Božje može primiti samo onaj čovek koji se pokaje i moli za oproštenje i isto ili slično više ne čini. Ko veruje da nevin pati, taj ostaje u svojoj patnji, i nakon svoje smrti, kao duša.

   Životinje se žale:

Ne optužujem svoje srodnike koji su mi oštetili pernatu odeću. Iz očajanja i patnje i zbog skučenosti u štalama, pokušava svaka životinja da dobije što više mesta. To je zavaravanje. Ako se jedno ili drugo stvorenje okrene, izgleda kao da će biti više mesta.

Naš život je priroda. Ono što nam život prirode nudi, to je naša hrana. Mi nećemo vaše bestijalne koncentrate, koja su puna dopinga samo zbog mesa, težine i gramzivosti. Mi hoćemo da se slobodno krećemo na slobodi i da jedemo - da: da jedemo, a ne da “žderemo” - ono što nam priroda poklanja.

Zar vi ljudi ne znate da to što nama činite pada nazad na vas same? Stvoritelj, Koji je život, i čija stvorenja smo svi mi, nije naredio to što vi ljudi nama činite. Ko vam je tako nešto zapovedio?

    Prorok optužuje:

Ko je zapovedio ljudima takve i slične okrutnosti? Stvaralac beskraja nije izdao takvu zapovest, nego Satana. Zlo se uvuklo u srca i u osećajni svet ljudi. To je Satana čula koja hoće da muči i krvnički ubija Božje stvaranje. U te svrhe njoj trebaju bezdušni ljudi, koji su isti kao i ona, a njih ima sve više. Jer ko više nema savesti, nema ni srce za čoveka i životinju. Kada jednog dana kod takvog čoveka proklija seme koje je posejao, tada ga “majstor” mučenja ostavlja da padne.

Tada mu ovaj kao protivuslugu i podsticaj na daljnja protivljenja više ne posreduje u orgijanju nerava ukusa, opijenost neumerenog jela, pića i nadražene seksualnosti. On, Satana, Zlo, koristi čoveka za svoje svrhe samo dok mu je ovaj upotrebljiv. Nikne li posejano seme u takvom čoveku, tada on za Zlo postaje neupotrebljiv i beskoristan. On potom propada u prazninu.

       Ne kukajte, vi ljudi, kad vam bude onako kao i mnogim životinjama koje ste mučili i prema njima krvnički postupali. Ne čudite se, ako vam je telo osuto čirevima i bubuljicama. Ne čudite se, ako drugi ne pokazuju samilost. Ne čudite se, ako vam sa tela kidaju odeću i zloupotrebljavaju vas. Niste li vi isto tako dopustili čupanje pernate odeće? Niste li takođe dopustili da se “kokice” ubijaju i peku? Niste li kidali batake sa njihovih mrtvih, ispečenih tela i jeli - ili mljackajući, “žderali”? Ovde se postavlja pitanje: Ko jede a ko ždere? Da li je“ždranje” svojstveno životinjama ili ljudima koji veruju da utelovljuju više vrednosti od životinje?

Draga sabraćo, pogledajte jednom konja, kravu, magarca, dok pasu na livadi. A zatim pogledajte sebe u ogledalu kad pečenim patkama i guskama i pilićima sa roštilja, svojim bližnjim stvorenjima, kidate noge sa pečenih tela - jedete li ili ”žderete”? Ko stoji etički i moralno višlje u odnosu na jedenje i ždranje - životinja ili čovek? Ko može reći, s obzirom na ove činjenice, da je čovek etički i moralno iznad životinje? Ko ima više životnog kvaliteta s obzirom na ove anomalije, debeli i ugojeni čovek koji “jede” lešine svojih subližnjih stvorenja, ili životinja, koja se u štalama, klanicama, pečenjarama i tiganjima mora žrtvovati za debljanje i dobrobit “etički -moralno uzvišenijeg” čoveka?

Životinje se žale:

Zašto, zašto ova okrutna dela? Da li je vas ljude tome naučio Duh prirode, Duh Stvoritelj? Mi trpimo neizrecive muke, jer ko bi želeo da bude živ obešen za noge i najzad na kolac nabijen?

Kada će ljudi shvatiti da mi osećamo i da zbog toga patimo? Vi nam pripisujete samo instinkt. Međutim instinkt isto tako spada u opažanje. Mi opažamo šta nam činite i ko ili šta će nam prići. Mi ne bežimo od ljudi ne znajući zašto. Instinktivno opažamo ko je čovek i šta neko namerava.

     Prorok optužuje:

Ove ćurane žive vešaju za noge. Cenjeni sugrađani, da biste isprobali kako je uistinu pri duši ovim vašim bližnjim stvorenjima, obesite se za noge na grede vašeg potkrovlja. Dok ne nastupi nesvestica možete opažati kako vam je i šta osećate. Ako i posle toga još hoćete da jedete meso ćurana ili druge peradi, tada ne nazivajte više sebe čovek nego izrod i dvonožni grabljivac.

 Mogao bi neko da prigovori da su ljudi slika Božja a ne izrođena dvonožna životinja grabljivica. Jedan od mogućih odgovor mogao bi biti: Mnogi od tih “slika Božjih” posvetili su se zlu, koje nema ništa drugo na umu osim da Božja stvorenja muči, ubija, životinje i biljke ukrštanjem menja. Takozvana Božja slika, čovek, dopustio je da ga zlo menja, dok od slike Božje najzad nije postala slika zla, od koje životinje beže a biljni svet se odvraća.

Na dugi rok zlo neće pobediti jer jezgro dobrog ostaje, čak i u zlu. Dobro će nadvladati zlo, pa bilo to tek onda kad čovek tokom mnogih zemaljskih života svoju zlu setvu isproba, takoreći prebrodi, dok ne spozna da treba da postane slika i prilika Božja, što on i jest duboko u svojoj duši, u osnovi svoje duše. Ko postane svestan da je slika Božja, počinje da ljubi i životinje, biljke i minerale; tada će Zemlja odahnuti.

  Životinje se žale:

Ja nisam glupa guska, što mi se često pripisuje.

Duh prirode dao mi je inteligenciju. Instinktivno opažam šta će mi se dogoditi. Često se moja vrsta “uzgaja”samo da bi bila zaklana za ljudsko ždranje. Mi životinje pitamo, i to stalno: Zašto vi ljudi mučite svoja subližnja stvorenja? Je li se zlo uselilo u sva srca ljudi? Mi životinje hoćemo da živimo svoj život kao i svaki čovek.Vi ljudi primate od prirode mnoge darove i to tokom čitave godine. Zašto morate da tovite nas guske da bi našu jetru jeli kao jetrenu paštetu?

Okrutnost ljudi je naša sudbina. Mi se ne bojimo smrti kad je naš život ispunjen i primiče se drugom postojanju. Bojimo se kad nas ravnodušno    i hladno ubijaju naša bližnja stvorenja, ljudi, koji ustvari treba da čuvaju Zemlju i ljube sve što ona nosi. Mi životinje, vaša subližnja stvorenja, želimo da vas susrećemo kao prijatelje, takoreći kao braću i sestre. A vi? Mi vam nismo ništa učinile. Zašto nam to činite?

     Prorok optužuje:

Životinje nisu ljudima učinile ništa nažao. Zašto ljudi nanose životinjama toliko neizrecive patnje? Masa ljudi više nema uzora. Crkveni dostojanstvenici koji treba da budu uzor ljudima po pitanju etike i morala postali su nesavesni i skliznuli su niz tobogan ega. Na primer, za Božić blagosiljaju svoje vernike sa guščijom jetrom u želucu. Oni doduše govore o umerenosti kod držanja životinja, kod klanja životinja, ali i svaka je mera već previše, jer ako životinja pati tada se više ne može govoriti o umerenosti. Ko će opravdati “meru”, životinji što pati, pred njenim Stvoriteljem? Velečasni ili “Mojsijeve knjige”?

“Mojsijeve knjige” velikim delom ne sadrže Božju reč datu preko Mojsija, nego okrutna uputstva tadašnje svešteničke kaste koja je svoj razvrat, svoje paganske kultove podmetnula Mojsiju. Krvoločne predstave tadašnje kaste sveštenika višestruko su nadmašene načinom razmišljanja današnjih ljudi, uključujući njihove uzore, crkvene poglavare. Ono što su crkveni poglavari objavili u svome delu nauka i ponašanja, katihizisa, u praksi često nadmašuje meru okrutnosti u Starom zavetu. Stari zavet, tako stoji u Katoličkom Katihizisu, ispunjava se u Novome; Stari zavet osvetljava Novi i obrnuto. Da će međutim to postati tako “svetlo”-tamno, dakako mračno, nije mogao da pretpostavi ni jedan karakteran čovek. 

Životinja se žali:

Vi ste mi usadili smrt, bedu, i sve veću bedu, jad i sve veći jad, bol, bol i nepodnošljivu muku. Šta vam to donosi? Čujete li vi ljudi? Zar ne vidite? Zar ne osećate? Vi ljudi, stavite se jednom u moj položaj, u mene. Sa svojom sudbinom ja nisam sam. Milioni pacova, miševa žale se kao i ja. Zar ne čujete plač, krik, zapomaganje, bol vaše životinjske braće i sestara? Na šta ćete se jednom vi žaliti? Mislite na to: Okrutnost ne donosi čoveku, koji je okrutan ništa drugo do okrutnost. Zastrašuju me hladna srca ljudi. Sada “istražujete” u mom zloupotrebljenom, oskrnavljenom, mrtvom telu dokaze onoga što ste izmislili. Šta li će biti rezultat vašeg života?

     Prorok optužuje:

Ljudi treba da budu slika Božja. Slika svoje sudbine postao je veliki deo čovečanstva, jer muke i patnje subližnjih, životinja, postaju muke, patnje i često okrutno umiranje čoveka.

Ko više nema savesti duhovno je mrtav, jer je on u svome srcu postao bezosećajan, gluv i tup prema životu, koji je u Istini deo svakog čoveka. Vaga života meri veoma fino; ona meri pravedno. Kakva li će sutra biti sudbina mučitelja i ubica životinja?

 Šta tera čoveka da postupa tako neljudski? Veruje li čovek da okrutnost nosi dobre plodove? Ko misli da slava i čast u istraživačkom radu njegovoj duši donosi trajnu dobit, taj podleže prevari. Eventualno će “slavni” primiti danas doktorski šešir, a sutra crni mrtvački pokrov, onakav kakva je postala njegova duša.

 Toplinu srca mnogi su “žrtvovali” “nauci”. Kad bi se međutim radilo o vlastitoj mačkici ili o tako umiljatom psiću što se drži u krilu, koji bi trebao da se žrtvuje nauci, šta bi “vlasnici” rekli na to? Oni bi sigurno bili ozlojađeni, jer to se ne može učiniti tim životinjama. Ko je mišljenja da sve druge životinje osećaju drugačije nego mačkica i psić što se drži u krilu, njegovo je srce ostalo na putu sebičnosti.

Najzad postanimo ipak svesni: Svaki čovek žanje svoje plodove i on će ih morati i jesti. Nekima će oni biti jako, jako gorki.

Životinja se žali:

Zar vi ljudi mislite da mi ne osećamo šta nas čeka kad nas sabijete u kamione koji nas vode u klanicu?

Da li poznajete užas, jezu, paniku pred onim što prevazilazi moć shvatanja? Šta vi ljudi uopšte mislite kad gledate transporte? Osećate li još uopšte šta znači biti izručen nadmoćnom čoveku gospodaru radi ubijanja?

     Mnogi ljudi su postali donosioci užasa, kojima iz očiju plamti brutalno nasilje, ledenost i nemilosrdnost. Mi se plašimo onih, koji Zemlju i sve što ona nosi, život, treba da ljube. Šta sve ne čini čovek za jedan zalogaj mesa? Kako je kada za obrok jedete moje izmučeno telo? Zar nemate nikakvo osećanje? Zar ne znate da jedete deo izmrcvarene na smrt izmučene životi-nje, koju ste prisilili da postane životinjski leš, kome se radujete za ručkom, podstaknuti dobrim apetitom i fizičkom željom da u njemu uživate. Na zdravlje!

Između ostalog vi jedete i ono što još prianja uz začinjeno i dobro pripremljeno meso, kao npr. strah, paniku, patnju i bol. Šta od toga uđe u vas, u vašem će se telu i nastaniti. Kad tad naš strah biće vaš strah, naša patnja će biti vaša patnja. Vi ćete jednom osetiti šta znači panika. Možda će tada poneki mučitelj i ubica životinja razumeti šta danas likvidira kao stvar.

     Prorok optužuje:

Ljudski osećaji i osećanja su takođe energije kao što su to i misli, reči i dela. Te energije se ne gube. One ostaju kod onih koji su ih stvorili.

    Uzročnici, npr. počinitelji, ali takođe i saučesnici mučitelja i ubica životinja, osetiće to na svom telu po zakonu: Šta čovek seje to će i žeti.

Saučesnici su svi koji ćuteći trpe mučenje i klanje životinja i od toga imaju svoje koristi. Ponavljam - možda će neko ponavljanje omekšati poneko zaleđeno srce -: Meso izmučenih bližnjih stvorenja prožeto je njihovim strahom, njihovom nevoljom, njihovom mukom, njihovim užasom, njihovom jezom. Te energije se ne rastvaraju niušta čak ni pripremom jela od mesa. Ulaženjem u probavni trakt onoga koji jede meso one deluju u ostalim područjima tela, kao npr. u krvi, u nervima, u mišićima, organima, u sokovima fizičkog tela, a i u naravi. Gde će biti noću, kad čovek duboko spava, duša počinitelja i saučesnika, duše nasilnika nad životinjama i duše uživaoca? Možda će se neko probuditi okupan znojem, progonjen u snu, ugrožen od neke neobjašnjive sile.

Tako poneko misli: “noćna mora”. Danas, kao čovek, odbija on eventualno utiske, koje mu je san pokazao. Kao duša u onostranom to više nije moguće. Situacija koju je jednom sanjao postaje stvarnost, duša mora učiti iz čovekovog prestupa. Nekadašnja noćna mora postaje realnost, koja znači bolno otplaćivanje.

  Životinja se žali:

Zar nije Bog poklonio čoveku sve što mu treba za život? Zar ne postoje biljna vlakna i vuna za odeću protiv zime? Ljudski razbojnici koji muče i ubijaju, oduzeli su mi život na bestijalan način. Zbog čega? Moje odelo, moje krzno, bilo mi je neophodno za život - da li je vama moje krzno neophodno za život?

Ja bih vrlo rado svoj život živela onako kako mi ga je dao Duh Stvoritelj prirode. Vi ste mi ga brutalno uzeli. Kako to može prihvatiti čovek kome je poverena Zemlja i sve što ona nosi, da bi je ljubio i poštovao? Veće svetlo treba da služi manjem. Kod mnogih ljudi mi životinje jedva još opažamo svetlo; samo tamne senke i oštro sevanje agresivnih osećanja, misli i strasti. Kada će doći kraj mučenju i ubijanju životinja?

Prorok optužuje:

Čovek, “razumom nadareno biće”! To “razumom nadareno biće”, čovek, mogao bi da ima sledeće opravdanje za mučenje i ubijanje životinja: Neke životinjske vrste jedu čak sebi ravne, dakle životinje. Osvestimo sebi: Nijedna zdrava životinja ne ubija da bi prisvojila krzno brata ili sestre životinje. To čini samo “etički i moralno uzvišeniji” čovek, koji sebe smatra krunom stvaranja, a koji je međutim postao krvožedan vuk u ovčijem krznu.

     Ko je naučio da gleda ne čudi se da naročito bogati, obučeni u nerc, često osećaju tako malo topline u svome hladnom sjaju. Mnogim ljudima, nedostaje jasno mišljenje, i to baš onima koji svoj “hladni sjaj”, svoju imovinu, moraju da ističu jer od unutarnjih vrednosti mogu malo da pokažu. Tako se više ne može apelovati ni na zdrav ljudski razum da bi se shvatili neki logički tokovi i kosmičke zakonitosti. Malobrojnima, koji to još mogu da shvate, neka je rečeno:  Život životinja - kao i život ljudi - je život, koji je Bog. Bog je život, i Bog ga je dao svim ljudima, životinjama i biljkama. Zemlja je život iz Boga. Čoveku je zapoveđeno da Zemlju čuva u ljubavi i sve što ona nosi. Bog nije zapovedio ljudima da skrnave planetu, da muče i ubijaju sve što živi na njoj da bi ga žrtvovali svome egu. Šta ljudi čine sa Zemljom, sa životom prirode i sa svojim životom, njihova je stvar. Dela svakog pojedinca postaće njegova sreća ili nesreća, jer šta čovek seje to će i žeti.

Naša fizička egzistencija i egzistencija svih životnih oblika prirode jeste dar Božji. Čovek, međutim, uzima znatno više nego što npr. daje majci Zemlji. To znači neizbežno iskorištavanje Zemlje i smrt ljudskog roda koji sam sebe hvali, jednog društva koje je uistinu postalo brutalno društvo mučitelja, sastavljeno od razbojnika, lopova i ubica majke Zemlje.

Osvestimo sebi: životinje žive u skladu sa Zemljom, sa prirodom. Veliki deo čovečanstva ponaša se kao zver, koja se izlegla iz nečistoće onog Ja, koja sve uništava i proždire.

Ko ovo, što sam napisala smatra drskim, mogao bi samom sebi da postavi pitanje i sam odgovori: šta čovek u ljubavi i dobrobiti daje majci Zemlji? Slika odražava kako se ponaša čovečanstvo: Masa ljudi otima, pljačka, ubija, grabi sve sebi za volju svog ega; zatim Zemlji daju otpad, “ostatak” što se više ne može sebično iskoristiti, koji je eventualno, kao ovde, još juče bio život.

Da li je ovo mrtvo telo, npr. vidre, otpadni proizvod ubistva ili umorstva? Odlučite Vi kako hoćete. Jedno je sigurno: Mlada vidra ne može da živi svoj život vidre onako kako je predvidela priroda i Stvoritelj i ne može da ispuni svoj zadatak razvijanja snaga. Majka Zemlja još daje i daje - priliku za prilikom i nama ljudima. Koliko dugo još?

    Ovo telence bilo je rođeno samo  da bi bilo odmah ubijeno. “Herodova premija” Evropske zajednice to omogućava: Za svako telence se isplaćuje premija od DM 225,- ako se ubije tokom prvih 20 dana.

Budući da Nemačka ne isplaćuje ovu premiju (ali ipak sufinansira preko blagajne EZ), telad moraju još da podnesu dugo i mučno putovanje do Francuske ili Španije. Od 1993. na ovaj način umrlo je gotovo dva miliona teladi.

     Ovu kravu utovaruju na brod u tršćanskoj luci, da bi potom završila npr. u nekoj libanskoj klanici.

Očevici govore: Kad se istovaraju životinje u Bejrutskoj luci posle višenedeljnog transporta može samo još da se govori o preživelim ili poluleševima. Zbog višestrukih istovara i utovara koji su prethodili mnoge imaju nezalečene krvave rane po telu, povređene oči, uganute i slomljene noge. U luci Bejrut - krajnjoj stanici - teško ozleđena goveda, potpuno iscrpljena, jedva sposobna da hodaju, iz brodova teraju batinama na najbrutalniji način. Često tuku goveda čeličnim polugama i s njima bodu oči životinjama. Omiljen instrument mučenja za postizanje poslušnosti jadnih životinja je i elektrošok. Primjenjuje se uglavnom u području genitalija kao i na očima žrtve. Mnoga goveda tokom ovog mučenja padaju od iznemoglosti i žele još samo da umru. Pravo na umiranje im se uskraćuje, jer one moraju sigurno bilo kako - svejedno koliko su teško povređene - “još žive”, ili bolje rečeno “umirući”, biti isporučene u neku od okolnih klanica. Umiruća goveda koja više nisu sposobna da hodaju usled takvog mučenja, podižu se iz broda nemilosrdno čeličnom užadi, tako da se noga za koju su obešeni, čupa i lomi pod težinom njihovog tela. Šta se dalje posle istovara dešava pokazuju sledeće slike: životinjama se otvara dušnik, to znači, sledi takozvani rez grla, posle čega životinje pri punoj svesti polako iskrvare.

 Evropljanin koji se zbog ovoga uzbuđuje, može da umiri svoju savest time da se ovde (u Nemačkoj, op. prev.) pre klanja životinje omame narkozom – inače u klanicama izgleda tačno kao na ovim slikama. Ubijanje se nastavlja za fino prekrivenim stolovima sa nožem i viljuškom, pri čemu niko nije svestan kako je npr. njegov “Filet mignon” izgledao malo pre toga.

      “Civilizacija” prodire sve dublje sa putevima i četama drvoseča u posljednje još nedirnute prašume. Sa drvetom se iz šume odnose i posljednji čovekoliki majmuni koji žive slobodno - ubijeni i raskomadani.

    Mesar vadi psa iz kaveza; pritom on koristi kratku polugu na kojoj je pričvršćena omča. On okreće životinju tako dugo dok je ne udavi, slično kao kod vešanja. Posle toga pas završava na filipinskom jelovniku.

    U fabrikamafarmama godišnje se odgaja hiljade pasa. Ne u zabačenim delovima Zemlje, gde se za zaštitu životinja malo ko brine, već usred Evrope proizvodi se “čovekov najbolji prijatelj” kao roba široke potrošnje - za ogledne laboratorije čitavog sveta. U bednim uslovima ženke moraju da  donose jedno leglo za drugim. Neki kupci žele samo krv; dakle puštaju da psi iskrvare prije nego što ih ubiju.

    Jedna fabrika u svom katalogu nudi ogledne životinje - npr. miševe, kojima je krzno odgajanjem odstranjeno. Mogu se naručiti životinje kojima su, prema želji, već odstranjeni pojedini organi ili žlezde.

    Životinje koje se najčešće “koriste” u oglednim laboratorijima su kunići, pacovi, miševi i morska prasad, iako primenu nalaze gotovo sve vrste, npr. mačke, psi i  takođe majmuni.

    Do osam od deset primata ulovljenih divlje u jugoistočnoj Aziji umru pre nego što stignu u laboratorijustisnuti u male tovarne kutije na dugom letu do mačke, psi i takođe majmuni.njihovog odredišta.

    Uprkos protestima zaštitnika životinja stanovnici severno španskog sela Manganeses de la Polvorosa u subotu su ponovno bacili kozu s crkvenog tornja u čast seoskog sveca. Stotine stanovnika u nošnjama okupili su se na glavnom trgu, kako bi prisustvovali spektaklu koji ima dugu tradiciju. Pre “skoka koze” mladi su uz klicanje mnoštva paradirali ulicama sa životinjom. Koza je ovaj put prošla bolje nego nekoliko njenih prethodnica: Preživela je pad s petnaest metara visine u razapetom platnu od jedra.