"To što čovek čini drugima, čini samom sebi."Kako se oseća životinja u toj situaciji ? Životinja - upotrebni i potrošni predmet

Pogledajmo još jednom u svedočanstva Starog zaveta, gde se u 3. Knjizi Mojsijevoj – koja kao što je objašnjeno treba da bude istinska reč Božja – daju uputstva brižnima današnjih institucija crkve, koju životinju treba da jedu, a koju ne. Tu se kaže:

Što god ima papke i papci su mu razdvojeni i preživa između životinja, to jedite. (Lev 11, 3)

 A tri stiha dalje upućuje se poziv lovcima:

I zec divlji, jer preživa ali nema papke razdvojene; nečist vam je. I svinja, jer ima papke razdvojene ali ne preživa; nečista da vam je. Meso od nje ne jedite niti se strva njihovog dodevajte; jer vam je nečisto. (11, 6-8)

Dopuna prethodnog citata nalazi se u Levitskom zakoniku 11, 26-27:

Svaka životinja koja ima papke ali nerazdvojene i ne preživa, da vam je nečista, ko ih se god dotakne, da je nečist!

I što god ide na šapama između svih životinja četvoronožnih, da vam je nečisto, ko bi se dotakao strva njihovog, da je nečist do večera.

Ko je veran crkvi, morao bi se držati uputstava Staroga zaveta, jer po crkvenom učenju on je reč Božja. Kada bi se vernik toga držao, tada bi barem zečevi i divlje svinje imali priliku da pobegnu bez sačme ili metka u telu.

Za opravdanje lova često se navodi da je potrebno “desetkovati” postojeće stanje određenih životinjskih vrsta jer bi inače one prevladale. Duh Božji međutim naučio nas je: Bog je Svoje Stvaranje, prirodu na ovoj Zemlji tako uredio da se ona sama brine za poravnanje, za održanje ravnoteže. Bog nije taj zadatak preneo lovcima!

Ribarima i svima koji moru otimaju ono što mu pripada, upućuju se preko “Mojsija” sledeća “Božja” uputsva:

A šta nema pera i ljusku u moru i u rekama između svega što se miče po vodi i živi u vodi, da vam je gadno. Gadno da vam je, mesa da im ne jedete, i na strv njihov da se gadite... (Lev 11, 10)

Ko dakle jede morske životinje kao rakove i slično, prlja se. Svaki čitalac sada može razmisliti je li već danas postao “nečist”.

Gde će zaista biti svi oni klerici posle ovoga zemaljskog života koji hoće Stari zavet da ispune Novim i sede za lepo zastrtim stolovima i jedu leševe zeca, vepra i slično ili jedu morske životinje što nemaju peraja i ljusaka, i koji zatim u stanju nečistoće, možda vrše verske obrede? Doduše, oni danas zbog svojih grešaka protiv onoga što je “sveto” i Svetoga, Boga, više neće biti kamenovani, ali neće li se prema izjavi klerika “reč Božja” sačuvana predajom još uvek smatrati važećom i istinitom?

Kad bi postojale nečiste, “odvratne” životinje, tada bi opravdano pitanje moralo glasiti: Zašto je Bog stvorio takve životinje, kad je On apsolutna čistota?

O svemu tome Isus nije govorio. Isus je ljubio sve životinje. Ne samo da On nije činio nažao bilo kojoj životinji, nego sasvim suprotno: On je bio veliki prijatelj svih stvorova; On je zagovarao i zauzimao se za životinje.

Mnogi ljudi naprotiv jedva da razmišljaju kada životinje muče i ubijaju. U delu Ovo je Moja reč na strani 358 Isus je objašnjavao da životinje osećaju, slično kao i mi ljudi:

Kao Isus iz Nazareta govorio Sam mnogim ljudima o Zakonu života, i o životinjama, koje slično kao i ljudi osećaju bol, patnju i radost. Dakle, kao što čovek ne treba da bude protiv, već za svog bližnjeg, tako treba da bude i za životinje i da za njih bude odgovoran, jer one čoveku služe.

Uvek iznova učio Sam ljude da su i životinje stvorenja Božja, koja čovek ne treba da prezire, već da ih ljubi. Ko ih udara i muči, taj će jednom na svojoj duši i na svom telu iskusiti isto ili slično. Jer ono što čovek čini svojim bližnjima i sabližnjima, životinjama, to čini i sebi samome.

Mnogi su i spoznavali svoju surovost i počinjali su da ostvaruju Moje učenje. Kajali su se i prihvatili su životinje kao svoje prijatelje. A poneki su Me, razumevši Moje reči, i sledili. (str. 358-359)

Ponavljam reči Isusa, Hrista: “Što čovek čini svojim bližnjima i stvorenjima, životinjama, to čini sebi samome.” Sledimo ove Njegove reči i povežimo jednom ono što pogađa nedužne životinje sa nama samima. Stavimo se u mislima na njihovo mesto i podelimo njihovu sudbinu u osećanjima, slikama i mislima.

Mogli biste npr. umesto životinje, postaviti sebi pitanje: Da li želite radije da vas ubiju ili umore? Ko se ozbiljno uživi u ovo pitanje ili situaciju treba da se odluči hoće li napustiti svoj život smrću ili umorstvom, taj sigurno između smrti i umorstva neće ništa izabrati, jer biti ubijen ili umoren za njega to znači svejedno izgubiti život.

I kako bi reagovali kad bi nas neko uhvatio, zatvorio u kavez i odlučivao o nama kada smemo tu i tamo omirisati slobodu?

Predstavite sebi da ste u položaju jednog zlatnog hrčka kojem je prirodno svojstveno mnogo kretanja. Vidite i zamislite sebe da ste zatvoreni u uskom prostoru nekoliko nedelja. Da biste se kretali imate na raspolaganje samo jedan točak što vam se brzo okreće pod nogama, tako da trčite i trčite i trčite u mestu a nikako ne idete napred. Koliko će Vas to dugo za-bavljati? Uskoro ćete primetiti kako je hrčku koji dan za danom mora tupo i pokorno da trči na uzanom točku.

Ili se uživite u situaciju jednog govečeta u štali za tovljenje, gde ste, zatvoreni, stisnuti sa sapatnicima, dopingovani od tovne hrane prožete hemijskim sredstvima, svesni da svakog trenutka može da dođe mesar da Vas zakolje i telo Vam rasparča kao žrtveni obed npr. za ugojeno sveštenstvo. Vi čujete svoju braću i sestre, druge bikove i krave kako s vremena na vreme prigušeno muču i osećate da ih pokreću isti strahovi kao i Vas same. Ali predstojeća sudbina je neizbežna. Vi ste u rukama koljača čoveka, izručeni njegovoj sebičnosti, surovosti i pohlepi, isto tako i njegovoj pohlepi za zaradom.

Mnogi ljudi idu preko ljudskih i životinjskih leševa - onda kada ih to ne pogađa lično. Zato se ljudi usuđuju da u određenim slučajevima ubijaju ljude i utoliko razumljivije i životinje. Ko ima pravo da svesno oduzima život bližnjem, ali i životinji? Ko je stvorio dušu čoveka koja je besmrtna? Ko joj je dao dah? I ko je životinji dao dah, znači i život? Nije čovek, već Bog, Večni, stvaralački Duh beskonačnosti. Bog ne oduzima život ni čoveku ni životinji, jer Bog je darodavac. Bog ne prisiljava; On ni-kada ne primenjuje silu; On takođe ne utiče ni na koga protiv njegove volje. On je sloboda i dopušta slobodu. Samo čovek koji nije dao čoveku dušu, životinji život, ubija kuću duše, telo, i ubija životinju. Ko je to čoveku dopustio? Isus nije govorio o tome!

Ko pravi razliku između “ubijanja” i “umorstva” po mom sudu je bolestan, taj ne ceni život drugih i po kosmičkom zakonu, koji je život, prema tome proćerdava sam svoj život. Jer: Što čovek nanosi drugima, to čini samome sebi.

Isto važi i za držanje životinja u kavezima. Bog je za životinje predvideo prirodu kao životni prostor u kojem se mogu kretati slobodno prema svojoj vrsti, kao što to čine i duhovni životinjski oblici u večnome životu. On nije stvorio kaveze za svoje stvaralaštvo. Samo se ljudi usuđuju da zatvaraju životinje i puštaju ih da u najužem prostoru s mukom održavaju svoj opstanak.

 Isus, Hrist, je po smislu rekao: Sve što dakle očekujete od drugih, činite takođe i vi njima! (Mt 7,12) Isusovu izreku možemo razumeti i na sledeći način: To što nećeš da ti čine, ne čini ni ti drugima. Važi li ova izreka samo u odnosu na nas ljude, ili ipak s obzirom na Isusovu ljubav prema životinjama, takođe i u odnosu na njih?

 Bog je ljudima i životinjama dao čitavu Zemlju, i time slobodu. Ljudi međutim dele Zemlju na parcele. Svako traži – zakonito ili nezakonito – da dobije najveći komad. Taj komad zemlje tada je “njegov posed”. To je ono što “mu pripada” sa svim onim što na njemu i u njemu živi. Ali ono što smo na zemlji prisvojili je iluzija, dakle obmana, jer smrt nam uzima to što smo uzeli od Zemlje.

Za mnoge ljude životinje su samo predmet koji se može kupovati i prodavati, upotrebljavati ili potrošiti – kao roba iz robne kuće. Oni ugone životinje u svet svojih predstava, u tor, u kojem i oni životare.Ko je naučio da se poistovećuje sa ljudima, oseća da i životinje svojim čulima slično osećaju, kao i mi ljudi. One osećaju radost, patnju i bol. Jedna stara indijanska mudrost bi nam mogla pomoći da naučimo da razumevamo životinje. Ona glasi: Ne osuđuj nikada čoveka pre nego što ne nosiš njegove mokasine najmanje polovinu meseca. U odnosu sa životinjama može se reći: Pre nego što počneš držati ulovljene životinje, zloupotrebljavati ih u svoje vlastite svrhe i mučiti, dakle, prisiljavati ih na određene ograničene ili njihovoj prirodi neodgovarajuće životne uslove, isprobaj to na samome sebi. Nateraj dakle sebe u gore spomenuti točak i osetićeš šta tvoj maleni subližnji preživljava. Ko želi na drugom mestu obaveštenja za sudbinu životinja, mogao bi se staviti u ulogu gajenog teleta ili pilića u kavezu neke životinjske farme ili tuljanove bebe koja se ugodno sunča na obali, kojoj prilaze ljudi sa batinom i žele da joj oderu krzno. Eventualno još predstavite sebi šta oseća tuljanova mama kad se vrati sa ribolova i umesto svog deteta nađe komad sirovog mesa .