U Katihizisu Katoličke Crkve na strani 591. se kaže: Upotreba rudnih blaga, biljaka i životinja celog sveta ne može biti odvojena od poštovanja moralnih zahteva.

     Šta uistinu crkva misli pod moralnim zahtevima? Eventualno naše današnje klanice koje su samrtne postelje izmučenih i ubijenih životinja, koje kao leševi služe “moralno uzvišenom” društvu.

Možda se pod “moralnim zahtevima” takođe misli da se životinje ne ubijaju direktno pred očima njihovih “potrošaća”, da bi se oni poštedeli samrtnih vrisaka, već da se te ubilačke procedure kriju iza debelih zidova klanica?

Pretpostavimo da bi hotelski gost koji naruči “file Stroganov”, morao prvo da pogleda u oči bika razrogačene od straha i da doživi kako ga kolju, kasape, seku dok se još trza, deru, testerišu i komadaju, a za to vreme prodorni miris krvi zapljusnuo bi finog gosta, sve dok komadi leševa, potrebni, dobro odstojani komadi mesa, ne budu konačno preda ti hotelskom kuvaru za pripremanje ukusnog jela.

Možda čak taj hotelski gost na kraju više ne bi hteo da jede? Ovde je obzir zaista opravdan “moralni zahtev”! Možda bi njegovo estetsko osećanje bilo neprijatno dodirnuto, ili bi smatrao, da se njegovo suočavanje sa tako nečim kosi sa pravilima pristojnosti? U datim okolnostima ne bi se preokrenuo samo želudac gosta, već bi se pokrenula i “moralna osetljivost”? Zbog toga se s pravom ne sme ispustiti iz vida spomenuto “poštovanje moralnih zahteva” kod “upotrebe životinja” odnosno delova njihovih lešina.

Moralni zahtev mogao bi se sastojati u tome, da se upotreba životinja u eksperimentalne svrhe ili upotreba životinja u masovnim tovilištima ili za dobijanje krzna ili drugi uobičajeni oblici upotrebe, korišćenja i primene, događa po mogućnosti bez uznemiravanja nervno slabih ili osećajnih ljudi?

Eventualno treba takođe zahvaliti poštovanju moralnih zahteva što se u laboratorijima i u prostorijama za naučne oglede seku glasne žice životinjama, koje se koriste i upotrebljavaju, npr. psi, majmuni, svinje itd.? Njihovi krici, plač, jauci, uzdasi i drugi glasovi mogli bi uistinu kod prolaznika na ulici izazvati zgražavanje. Ili bi glasovi “upotrebljenih” životinja mogli nervirati izvan sumnje nervno jake, čelične prirode i malo osetljive da pokrenu savest, čuvara, laboranata, lekara i drugih saradnika naučnog napretka, kad oni jednom budu imali osetljiv dan. To se uostalom može svakome dogoditi s vremena na vreme - zar ne?

     Dalje se kaže: životinje su Božja stvorenja. Bog ih okružuje svojom velikom brigom. Samim svojim postojanjem one ga blagosiljaju i slave.

I: Bog je poverio životinje upravi onoga koga je stvorio kao svoju sliku ... Kada ovo bolesno licemerje ne bi dolazilo od institucije crkve, morali bismo se pitati da li je Bog izgubio uvid nad čovekom i životinjom. Jer, ko bi, osim institucije crkve, s obzirom na zbunjeno, besmisleno društvo ljudi, koje čini umorstva, ubija, zverski muči i okrutno kasapi životinje, poverio životinje “upravi čoveka”?

Bog je stvorio čoveka kao svoju sliku, da postane Njegova slika i prilika, onako kako je Isus rekao: Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. (Mt 5, 48)

    Čitajmo dalje u Katoličkom Katihizisu. U njemu piše da je zakonito koristiti životinje za hranu i za izradu odela.

Jeste li već jednom čuli drozda kako peva? Prekrasno peva. Neki misle da se on u tom smislu može potpuno porediti sa daleko poznatijim slavujem.

Na jugu Evrope postavljaju se mreže i druge zamke za lov ptica pevačica koje odgovarajuće obrađene, važe kao gurmanski delikates; “služimo se” dakle ovim životinjama “za ishranu”. Prema tome “zakonito” je čiste savesti loviti ih, ubijati i jesti. Sa odobravanjem crkve “bilo je zakonito” da se drozd, kojeg vidimo na slici, posle duge očajne borbe mučno udavi omčom od konjske dlake.

“Ono što ne želiš da tebi čine, ne čini ni ti drugima”. Pravi li zakon uzroka i posledica veliku razliku da li čoveku ili životinji nanosimo štetu? Isto tako je i subližnji, životinja, naš bližnji, jedno stvorenje. Zakon uzroka i posledica ne gleda na ličnost; on je neličan. Bol je bol, patnja je patnja, ubistvo je ubistvo, svirepost je svirepost.

A sladokuscu, kome prija mrtva ptičica  zna li on koga ili šta ima na tanjiru? Mlitavost srca i ledena osećanja ne nastaju bez razloga. Čovek je svesno i marljivo odgurnuo na stranu brojne opominjuće impulse svoje savesti, pre nego što je ona zaćutala.

    Ko ne teži ispunjavanju Božjeg zakona, Koji je ljubav, taj ne bi trebao da se poziva ni na izjavu Gospoda: Napunite zemlju, i sebi je podredite! ... (Prevod prema Luteru) .

Naselite zemlju, sebi je pokorite... (zajednički prevod). Paranoik čovek postupa često svesno protiv Božjeg zakona, protiv ljubavi prema Bogu i bližnjem.

U izveštaju o stvaranju, 1. knjiga Mojsijeva, Postanak, piše: Tad pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti. (1,31) Kako se mi ljudi možemo usuditi da nogama gazimo, mučimo, ubijamo i obesno menjamo ono što Bog potvrđuje kao Svoje stvaranje i nalazi da je to dobro?

Čovek se rado poziva na izjavu: I sebi potčinite zemlju, kako bi opravdao svoju nečovečnost. Nisu li i pronalazači i naučnici već odavno shvatili da u velikom kružnom toku davanja i primanja jedno zahvata u drugo? Ali čovek uopšte ne misli na to da Zemlji podari ljubav, već sebi dopušta da je iskoristi za uživanje svog tela a za patnju života na Zemlji i u njoj, u vazduhu, i u vodama i na njima.

     Crkva je naravno mišljenja da se životinje smeju koristiti ne samo za ishranu i proizvodnju odela, već se mogu pripitomiti da bi čoveku služile u njegovom radu i odmoru. Da se razumemo: To kaže crkva, a ne Bog.

Crkvene institucije nazivaju sebe “hrišćanskim”. Svojim vernicima one nude mnoga izuzuzetna pravila, mnogo paganskog, a malo hrišćanskog. Reč “hrišćšanski” gubi se zbog snažnog kretanja propelera paganskog kultnog državnog broda, čija posada prima u brodske momke sve koji slabo misle. Ono, staviti životinje “u službu čoveka” proteže se sve do “preteranih zabava u dokolici” kao npr. borbe pasa, borbe petlova, borbe bikova i tome slično – na kraju do pokolja tih stvorova.

     Posada paganskog kultnog državnog broda i svi koji lunjaju po palubi i dobro se osećaju, pripremaju sebi zaklane lešine, kako bi ih onda za fino zastrtim stolovima sekli noževima i viljuškama ili npr. piliće, guske i njima slične čerupali rukama na čijim su prstima navučeni zlatni i srebrni prstenovi, da bi ih prineli gurmanskom nepcu i napunili trbuh, tako da naduvana tela “slike Božje” postaju sve obimnija. Ako zbog toga stari skupoceni krzneni kaput postane pretesan, u planu je opet novi, za “dobro” ”društvenog čoveka”. Vidre moraju u tu svrhu dati svoje krzno i svoj život, a do toga vremena eventualno se još muče u svom uskom kavezu “krznarske farme “.

Pod “pripitomljavanjem” životinja crkveni oci sigurno misle da se one batinaju, tuku, da postanu bezvoljne, da bi se stavile u službu čoveka za vreme njegovog odmara, da bi ih tako držali kao bezvoljne životinjske robove, ili da bi u poslu našle odgo-varajuću primenu. To je crkvena naredba, ali nije božanska volja. O tome Isus nije govorio!

     Dalje čitamo: Ako ostaju u razumnim granicama, medicinski i naučni eksperimenti na životinjama moralno su prihvatljivi, jer pridonose negovanju ili zaštiti ljudskih života.

Prvo se moramo pitati: Šta znači u “razumnim granicama”, i šta je “moralno prihvatljivo”?

Da li je “moralno prihvatljivo” da se životinje muče, ubijaju, kako bi se ljudski život  izlečio i spasio? Bog je nama ljudima dao lekovite biljke i minerale koji pomažu i leče. Za hranu Bog nam je dao plodove polja i šuma. Istinski Bog nama ljudima nije dao zapovest u kojoj se kaže: Ubijajte svoje sublžnje i jedite njihove lešine, ili: Mučite ih na zverski način tako da na njima radite svoje eksperimente, kako bi sebi sličnima pomagali i lečili ih.  Ko se orijentiše na izjave crkvenih poglavara, taj je pro-tiv Boga.

Dalje se kaže: Nedostojno je ljudskom dostojanstvu da se zadaju životinjama uzaludne patnje i rasipaju njihovi životi. To je u krajnjoj suprotnosti prema onom što je pre kazano, da su medicinski i naučni eksperimenti na životinjama, držani u razumnim granicama, moralno prihvatljivi jer doprinose tome da se ljudski život izleči i spasi. Svaki eksperiment na životinjama znači dozvolu za patnju i ubijanje. “Služiti se” životinjama za ishranu i proizvodnju odela jeste potvrda patnje i ubijanja.

Osim toga, tako stoji u Katoličkom Katihizisu nedostojno je takođe trošiti za njih, dakle za životinje, svote koje bi najpre morale olakšavati ljudske nevolje. Briga o “ljudskoj nevolji” jasno govori iz navedenih reči. Hoće li prema tome zastupnici crkve da prihvate da svoje neizmerno bogatstvo ulože za bolji život najsiromašnijih? I gde je bila briga o ljudskoj nevolji kad je crkva npr. više ili manje zagovarala rat u Bosni? Treba takođe razmisliti koliko koštaju medicinski aparati za naučno izvođenje eksperimenata na životinjama, a na kraju i visoke plate onih koji se između ostalog oslanjaju i na crkveno mišljenje da su eksperimenti na životinjama u razumnim granicama moralno prihvatljivi, kako bi se ljudski život izlečio i spasio. Je li to dostojno? Budući da Bog, Večni, nije govorio o tome, oni koji se zauzimaju za pravednost i ljubav prema životinjama i time se posvećuju Bogu, morali bi takođe doneti jasnu odluku u vezi svog odnosa prema crkvi, jer se ne mogu služiti dva gospodara.

U Katihizisu ima još jedno huljenje na Boga. Tu se pod Poštovanjem celovitosti stvaranja kaže: Mogu se voleti životinje; ne mogu im se davati osećanja koja se duguju samo osobama. (br. 2418) Je li Bog tako nešto zapovedio? Dragi čitaoci, imate li osećaj da činite greh ako svoje domaće životinje nosite u srcu, ne samo da vam je površno drago što ih imate, već i da ih volite? Ako Vam je stalo do toga da je životinji dobro; ako se radujete što se životinja raduje kad Vas vidi; ako i Vi životinjskoj braći i sestrama rado činite nešto za ljubav; ako razumete životinju i životinja zna kako je Vama i prema tome se ravna – šta bi u tome trebalo da bude loše? Dragi brate, draga sestro,

samo se srcem dobro vidi i spoznaje. Bog nam nije dao zapovest u kojoj se kaže: treba da nam je samo drago da držimo životinje, ali ne i da ih volimo; ljubav pripada jedino čoveku.

     Evangelistička crkva u Nemačkoj u svom proglasu “O odgovornosti čoveka za životinju kao sabiće, 1991 kaže”: Ljubav prema životinjama i ljubav prema čoveku mogu jedna prema drugoj biti zaoštrene (str. 6). A u jednom  “Pastirskom pismu nemačkih biskupa” (Budućnost stvaranja – budućnost čovečanstrva 1980.)  radi se o katoličkim biskupima  stoji: Za razliku od ljudi kao osobenih bića, biljke i životinje nemaju nepovredivo individualno životno pravo ... Mi ljudi imamo pravo da koristimo rad i život životinja. Sada doduše sledi jedno ograničenje: Ipak se ne može opravdati da se životinje, koje su osećajna bića, muče i ubijaju bez ozbiljnih razloga, možda samo iz zadovoljstva ili za proizvodnju luksuznih proizvoda.  Ali gde su dela?

Čovek ima mnogo izgovora i zna veoma lukavo i rečito da izkaže “ozbiljne razloge” kad se radi o njegovoj koristi. A ko “odgovara” za nepravdu koja se čini životinjama? Svi, koji to rade, ali i svi oni koji to znaju i pritom ćute, a isto tako i oni koji izgovaraju reči opomene, a sami se toga ne drže. I oni koji su merodavno prouzrokovali da se u mnogim ljudima izgubila aktivna savest.

Gde nas to dovodi kada se etika i moral tradicionalno održavaju niskim, a savest mnogih otupi, pokazuju sledeće informacije, objavljene 12.03.1991. u Schwaebische Zeitung. Radi se o Primerima španskih iživljavanja na životinjama, koja se održavaju po “tradiciji”, a prema kojima su katolički sveštenici kao i lokalna policija ravnodušni.

Ovde između ostalog nalazimo i smrt kamenovanjem, doduše počinjeno na životinji: Jahanje magarca u V.: Zadnjeg dana pokladne svečanosti izvode najstarijeg i najslabijeg magarca u selu iz štale. Najteži stanovnik sela jaše ga sve dok se životinja ne sruši od iscrpljenosti. Tada ga kamenuju i tuku do smrti.

    U C. teraju bikove kroz ulice. Stotine ljudi u špaliru udaraju i ritaju životinju, sa dugim gvozdenim kukama zadaju im duboke rane. I po osam sati teraju bika ulicama dok ga konačno smrt ne izbavi od njegovih muka.

    U G. gotovo isto: Zvanice sa jednom izduvnom cevi ciljaju bika kojeg su naterali na seoski trg. Šaroliko okićene čelične strelice zabadaju se u njegovo telo, u glavu, u oči. Kad životinja zbog velikog gubitka krvi oslabi, muškarci sa džepnim noževima “odvaže” se da napadnu životinju.

     T.: Muškarci sa dugim kopljima gone mlade bikove i pokušavaju da ih probodu sa strane.

C. u provinciji G.: Posude napunjene uljem privežu se čvrsto na vrat i na rogove bikova i zapale se bakljom. Goruće životinje, gotovo izluđene od bola gone se prema pijaci, gde spremno čekaju mučitelji da ih sa noževima i makazama konačno ubiju.

Postavlja se pitanje ko je odgovoran za to? Sigurno ne samo oni koji se zabavljaju na ovako jeziv, takoreći perverzan način. Takav čovek uistinu se ponaša “zverskije od bilo koje životinje”.

Ponavljam: Bog, Večni, u Svome večnom zakonu nema zakonitost u kojoj se kaže: ”Neka su ti životinje drage, ali ih nemoj voleti”.  Iz Svog zakona ljubavi Bog je stvorio životinje i On ih ljubi jer je On ljubav. Reč “drage” odgovara crkvenom “moralu” koji nije baš visok, jer kada    bi crkvenim poglavarima i njihovim sledbenicima životinje u najmanju ruku bile drage, tada bi životinjskom varvarstvu bio kraj.

Crkva kaže: Ljubav pripada jedino ljudima. Postavimo prekomerno bogatstvo crkava nasuprot siromaštvu u zemljama trećeg sveta, tada slutimo koliko je velika ljubav crkvenih poglavara prema ljudima. Šta je Isus na to rekao?: Pre će kamila proći kroz iglene uši nego što će bogataš ući u carstvo nebesko (Mt. 19, 24). Prema ovoj izjavi crkveni poglavari, uključujući njihov instrument moći crkvu, neće ući u kraljevstvo nebesko. Crkveni poglavari, uključujući i njihovu državnu crkvu, moraju najpre da smršaju, veoma smršaju, da bi mogli proći kroz iglene uši.

Dalje se u Katoličkom Katihizisu na strani 600, br. 2456 kaže: Stvoritelj je ljudima dao pravo da raspolažu sirovinama, biljkama i životinjama sveta. To je, kao i mnogo drugog, jed na bezmerna nadmenost crkvenih poglavara, kada razmislimo koliko pati Zemlja i prirodna carstva zbog bestijalnog izrabljivačkog društva.

Ove upravo citirane reči bivaju dopunjene i sledećom etički pretencioznom izjavom: ... pri tome mora čovek poštovati etičke obaveze, i u odnosu na dolazeće generacije.

Šta treba sebi da predstavimo pod “etičkim obavezama”? Spomenute su one prema budućim pokolenjima. Znači li to da čovek sme prirodu da iskorištava i ruinira - ali ne tako radikalno da budući naraštaji nemaju više šta da jedu, nemaju više vode za piće i nemaju više vazduha za disanje?

Ali zahvaljujući pronalazačkim sposobnostima naučnika čovek sada ni u tom pogledu ne treba sebi da postavlja ograničenja,jer biće, kako se čuje i čita, u svakom slučaju sve obnovljeno.Dilema - i to svaka dilema - može da se reši čak čudesnim ostvarenjima gen-tehnike ! Tako se majka Zemlja može dakle i dalje spokojno iskorištavati, iscrpljivati,pretvarati u pustinju, može se trovati priroda, mučiti, činiti bolesnom i ubijati - zahvaljujući gen-tehnici nastavlja se život na Zemlji ; kako se čuje, čak bolje nego ikad pre. Ali možda će čovečanstvo baš preko gen-tehnike požeti ono što je posejalo. Dalje stoji pod brojem 2457 : Životinje su poverene na upravljanje čoveku i i on je dužan da prema njima bude dobronameran.One mogu da služe pravednom zadovoljavanju čovekovih potreba.Kako uopšte može životinja da služi čoveku, ako čovek ne poštuje ni životinju, ni biljku, niti minerale? U svojoj oholoj sebičnosti čovek uništava sve čega god se dočepa.Kad tad - prema večnim kauzalnim zakonima - pogodiće ga njegova šiba što je sam ispleo, njegova sudbina, i to tako dugo dok ne pronadje put do kosmičkih zakona ljubavi prema Bogu i bližnjem i opet postane slika i prilika Božja.