Istinska hrišćanska religija koja je putovanje u unutarnje, da bi se otvorilo carstvo unutarnjeg, dakle da bi se otvorilo srce za sve ljude, kao i za sve životinje, za svet biljaka i minerala, bila je žrtvovana od strane svešteničke kaste, Savlu i paganinu Konstantinu. A sve to i druga užasna dela tokom srednjeg veka sve do našeg doba navodno je zapovedio Bog. To potvrđuje Vatikan na drugom vatikanskom saboru:

Bog je autor Svetoga pisma. “Sve od Boga objavljeno, što nam se u Svetom pismu slovom čuva i daje, je dahom Duha Svetoga pismeno zabeleženo.”

Jer sveta Majka Crkva drži na osnovu apostolske vere, kako knjige Starog tako i knjige Novog zaveta u njihovoj celini, sa svim njihovim delovima, za svete i kanonske (čitaj: da pripadaju objavljenoj Božjoj reči), jer su one napisane po nadahnuću Duha Svetog, i imaju kao autora Boga i kao takve predane su Crkvi.“ (Drugi vatikanski sabor: “Dei Verbum” 11, citat prema Katehizisu katoličke Crkve, br. 105).

Bog je nadahnuo ljudske autore Svetih knjiga. ”Pri sastavljanju Svetih knjiga, Bog je međutim izabrao ljude koje je kroz delatnost njihove sposobnosti i moći upotrebio, da – njegovim delovanjem u njima i preko njih  kao pravi autori pismeno pre-daju sve ono i samo ono što On hoće“ (br. 106).    

     Crkva navodno duboko poštuje Sveto pismo. Iz Katihizisa katoličke Crkve saznajemo, pored ostalih i sledeću tvrdnju:

Crkva je uvek poštovala Sveto pismo, kao što poštuje samo Telo Gospodnje. Ona ne prestaje da pruža hleb života vernicima, koji primaju sa stola reči Božje i Tela Hristovog.(br. 103)

U Svetom pismu Crkva nalazi stalno svoju hranu i svoju snagu ... (br. 104).

Budući da sve ono, što nadahnuti pisci ili hagiografi izjavljuju, treba shvatiti kao poruku Svetoga Duha, a ona se mora dosledno sprovoditi da knjige Pisma čvrsto, verno i bez zablude kazuju istinu ... (br. 107)

     Da Crkva u svetom pismu “nalazi stalno svoju hranu i svoju snagu” objašnjava se doduše rečima “U svetim knjigama, dolazi nebeski Otac naime s velikom ljubavlju u susret svojoj deci i s njima razgovara” (Drugi vatikanski sabor: “Dei Verbum” 21, br. 104)  u vezi s Mojsijevim knjigama, iz kojih smo već nešto pročitali, ali je pitanje da li je to nebeski Otac koji nam u njima dolazi u susret, jer se ne može govoriti o “velikoj ljubavi” s obzirom na naredbe, jezive zahteve i oštre pretnje kaznama.

Ovde nije potrebno niti je moguće da se osvrnemo na sve izjave koje se rugaju istini  i Bogu, SveJednome koji je istina. Besmislenost crkvenog učenja toliko je očigledna pa se možemo samo čuditi što se do danas o njega spotaknulo toliko malo njih, a toliko mnogo njih ga je prihvatilo bez prigovora.

Dalje se u Katihizisu katoličke Crkve kaže:

Stari zavet je neodvojiv deo Svetog pisma. Njegove knjige su od Boga nadahnute i neprolazne vrednosti, jer Stari zavet nije nikad bio opozvan. (br. 121)

”I zaista, starozavetni raspored prvenstveno je bio tome usmeren da pripremi dolazak Hrista, spasitelja svih nas”. Knjige Starog zaveta, “makar sadržavale ponešto nesavršeno i privremeno”, ipak svedoče o čitavom vaspitnom postupku Božje spasiteljske ljubavi; “izražavajući živu svest o Bogu, u njima su sačuvana savršena saznanja o Bogu, spasonosne mudrosti o čovekovom životu i čudesno blago molitava”; u njima se najzad “krije tajna našeg spasenja”. (br. 122)

Ovo se može samo potvrditi: krije se, uistinu veoma se krije ...

    U poslednjem odlomku čitamo: Knjige Starog zaveta, “makar sadržavale nešto nesavršeno i privremeno”, ipak svedoče o čitavom vaspitnom postupku Božje spasiteljske ljubavi ... Prema ovoj izjavi Bog treba da bude onaj Apsolutni i Savršeni, koji je nadahnuo isto tako i nešto nesavršeno. Osim toga Bog mora da je objavio i nešto “privremeno”. Ako je tako, tada bi i Božji zakoni bili privremeni, a Bog promenljiv duh vremena. Prema Božjim rečima preko Jeremije sve-štenička kasta bila je ta koja je, kako je već rečeno, bila na delu, jer se dočepala Mojsijevog imena i pustila da njen tadašnji duh vremena utiče treperi i deluje do danas. To je paganski kult, varvarstvo, ubijanje životinja i ljudi a u srednjem veku npr. ili u Hrvatskoj  nisu dopustili da se vežu za katoličku crkvu.

Da bismo dobili uvid u reči današnje svešteničke kaste moramo čitati srcem i razumom. U Katihizisu katoličke Crkve o stvaranju Jevanđelja, piše:

     Pri oblikovanju Jevanđelja mogu se razlikovati tri razdoblja:

1. život i učenje Isusovo

Crkva čvrsto drži do toga da četiri Jevanđelja, čiju istoriju ona bez ustezanja potvrđuje, verno predaju ono što je Isus, Sin Božji, dok je živeo među ljudima, za njihovo večno spasenje zaista učinio i učio sve do dana kada se (u Nebo) “uzvinuo.” (br. 126)

Da ne bude zabune: Crkva govori o potvrđivanju onoga što je poučavao Sin Božji kao čovek; ali ne kaže da ona primenjuje Isusovo učenje, dakle da ga utelovljuje.

U daljnjem tekstu se kaže:

2. Usmena predaja

“Apostoli su posle Gospodovog uzvinuća, prenosili svojim slušaocima ono što je On rekao i učinio, sa onim većim razumevanjem, kojim su  o slavnim događajima oko Hrista i poučeni svetlom Duha istine  sami raspolagali”. (br. 126)

Apostoli treba da su, dakle, posle uzvinuća Gospodovog, prenosili svojim slušaocima ono što je On sam rekao i učinio, sa većim razumevanjem. Ali to zaista nije baš sasvim bilo moguće ako se umešao Savle, “Pavle”, i svoj način gledanja doneo u katoličku i protestantsku crkvu, jer i katolici i protestanti ravnaju se više prema Pavlu nego prema apostolima. Ako su apostoli sa boljim razumevanjem prenosili to što je Isus rekao i učinio, što su oni primili iskustvom slavljenja Hrista i kroz svetlo Duha istine, čemu onda još i Pavle, koji nije bio apostol? Umesto da su apostoli bili merodavni za institucije crkve, to je Pavle, “sveti”, koji je navodno primio uputstva od Isusa, Hrista. Pavle je bio taj koji je prahrišćanstvo, u kome je govorio proročki duh, potkopao svojim “mudrostima” i uneo ih u crkvenu istoriju. “Hrišćanske crkve” na kraju nemaju pravo da se nazivaju hrišćanskim, jer su one pretežno pavlovske.

     Osim toga postavlja se pitanje zašto je u Rimu Petrova stolica, a ne stolica Isusa, Hrista. Je li Petar ispred Hrista ili Hrist ispred Petra? Iz Rima se širi pavlovsko učenje, iako su se Petar i Pavle retko razumeli; mora li se Petar povući pred Pavlom ili Pavle pred Petrom  ili su se obojica sporazumela da zajedno izvrnu Isusovo učenje, prahrišćanski život, u kome veje proročki duh?

     Više od svega trebala bi da nas uplaši sledeća tvrdnja u Katihizisu Katoličke Crkve, u njoj se kaže:

... Stari zavet priprema Novi, a Novi ispunjava Stari. (br. 140)

Ovim je dokumentovano da crkva može u svako doba nastaviti svoja užasna dela. Ako Novi zavet ispunjava Stari, tada je Stari zavet pre svega u odnosu na “Mojsijeve knjige” bio samo početak svake brutalnosti, okrutnosti i nasilja. Ako se u Novom zavetu ispunjavaju “Mojsijeve knjige”, tada u budućnosti može biti samo još gore nego što je to bilo u prošlosti i što je sada.

Kad bi Isus, Hrist, živeo kao čovek među nama ljudima  da li bi Isus doista bio saglasan ovakvom tvrdnjom crkava i životom crkvenih hrišćana, ili bi On ponovio ono što je rekao pre 2000 godina (biblijski citati izvornika su iz Jedinstvenog ne-mačkog prevoda, Mt 15, 7-9): Licemeri! Dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojim, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovestima ljud-skim. Ili bi On iz Svojih negodovanja ponovio sledeće (Mt 23, 27-28): Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja (neposlušnost prema Božjem zakonu, prim. prev).

Jedan dokument iz vremena posle reformacije dokazuje da su službenici katoličke crkve u potpunosti svesni da su falsifikovali Isusovo učenje, i zato nisu hteli da dopuste nikom iz naroda da čita Bibliju. Tri biskupa su načinila stručno mišljenje za papu Julija III u kojem se kaže: Zaista, u našoj Crkvi nije preostala više ni senka apostolskog učenja... uveli smo neko drugo učenje i disciplinu. Najvažnije je težiti tome da se ne dopusti da iko, makar i najmanje, čita iz jevanđelja, naročito na narodnom jeziku. Dovoljno je ono malo što se čita kada je propoved. Svako ko marljivo izmeri šta se neguje u crkvama, i to pojedinačno posmatra, naći će da je naše učenje različito od onoga u jevanđelju, upravo suprotno njemu... (Hans-Jurgen Wolf, Sunden der Kirche  Gresi Crkve, EFB Verlagsgesellschaft, 1. izdanje 1995, str. 151.)

Oni dakle znaju što čine ...