Prvi prahrišćani nisu poznavali ceremonije

 

Sve do svoje smrti na krstu Isus je vršio poneke pripreme, kako bi Svoje učenje objavio mnogim ljudima u čitavom svetu. On je odaslao npr. muškarce i žene da objavljuju poruku o dolazećem Božjem kraljevstvu. Učio je i školovao nekolicinu apostola, koji su zatim posle Njegove smrti osnovali hrišćanske zajednice. U tim zajednicama je, kasnije prazajednicama, govorio proročki Duh i vodio prve hrišćane. Hrist je dakle preko proročke reči vodio Svoje zajednice. Na poslednjoj večeri, kada je Isus, kao i inače kod takvih susreta, lomio hleb  što nam je samo delimično preneseno predanjem  govorio je: Ovo činite za moj spomen! (Lk 22, 19), što pokazuje da ljudi koji Njega prate treba da dele hleb.

Šta znači: Deliti hleb?

U jednoj zajednici Unutarnjeg života, u kojoj su svi međusobno jednaki po položaju, u kojoj je svako slobodan jer se ne vezuje kroz zavist, kroz biti neko i posedovati nešto i tome slično, već rado čini kako je Bog zapovedio, postoji bratstvo  je-dan drugome je brat, sestra i prijatelj  i jedinstvo, povezanost preko zajedničkog cilja. Ko ima taj daje; svako deluje i unosi sebe prema svojim sposobnostima za dobrobit celine; tako je stvorena pravedna jednakost koja nikom ne daje prednost. To je nelični život, život u Božjem Duhu, prahrišćanski zajednički život.

    Crkva je od događaja Isusovog lomljenja hleba napravila ceremoniju. Najposle jednu žrtvu okajnicu, kako bi vernike vezala uz crkvu i njene svetinje “nužne za spas“. Ta vezanost ujedno sprečava da čovek u svojoj unutrašnjosti ide Bogu i da na temelju svog saznanja, pokajanja i aktivnog čišćenja  može da postigne oslobođenje od svog greha preko spasiteljske snage Duha Hrista Božjeg.

Samo aktivan, zakonit život donosi nam unutarnju dobit, ispunjava nam srce, jača nas, čini nas slobodnim, radosnim, zdravim i dinamičnim. To daje smisao i sadržaj, našem životu,  međutim, nikada nikakvi gestovi, rituali, ceremonije; time se neće ništa promeniti koliko god često ih ponavljali.

Prvi hrišćani, nešto kasnije prahrišćani, su se u prvoj prazajednici u Jerusalimu pod vođstvom nekolicine apostola duhovno osećali kod kuće, koji su, kao što je već rečeno, bili vođeni od proročkog Duha, nisu poznavali ni ceremonije ni rituale, dakle nikakve kultove. Oni nisu ubijali životinje da ih žrtvuju nekom Bogu; nisu takođe ubijali kako bi jeli životinje, štaviše, oni nisu jeli meso. Trudili su se da žive prema Božjim zapovestima i Isusovoj Besedi na Gori, kako bi čistili unutarnju crkvu, hram, dušu i telo, da bi u duši i telu mogao delovati Duh Hrista Božjeg. Njihov prahrišćanski obrok sastojao se od lomljenja hleba i molitve.Hleb su delili među sobom.