Umrtvljivanje savesti . Ili : kako se

postaje podložan vlasti sveštenika

U nastavku “Bog Mojsijevih knjiga” govori protiv Isusovih učenja i istovremeno protiv Svojih sopstvenih zapovesti. U Levitskom zakoniku se npr. kaže:

I ko se dotakne čega nečistog, ili nečistog čoveka ili nečistog živinčeta, ili kog mu drago gada nečistog, pa jede meso od žrtve zahvalne prinesene Gospodu, taj da se istrebi iz naroda svog! (7, 21)

Može se uzeti za svaku potrebu salo od živinčeta koje crkne ili ga zverka rastgne; ali ga ne jedite. Ko li bi jeo salo od stoke koju prinosi čovek na žrtvu ognjenu Gospodu, neka se istrebi iz naroda svog onaj koji jede. (7, 24-25)

Pod “istrebiti” treba svakako razumeti tadašnji uobičajeni način ubijanja, kamenovanje. Kamenovanje je još u vremenu Isusa iz Nazareta bilo uobičajeno u Izraelu. Setimo se samo preljubnice koju je Isus u poslednjem času spasao od kamenovanja. Tako su nekoliko puta i Isusa hteli da ubiju ljudi oko Njega primenom “Božjih zakona preko Mojsija”. “Ali On prođe kroz mnoštvo i otide.”

U 3. Mojsijevoj knjizi, Levitski zakonik, u 11. poglavlju navedeno je tačno koje životinje važe kao čiste, a koje kao nečiste. Tamo je zapisano da uživanje nečistog mesa ima za posledicu nečistoću čoveka do večeri tog dana.

U današnje vreme, takođe i ljudi koji sebe smatraju ljubiteljima životinja, često još jedu meso. Oni očigledno nisu svesni da je odrezak koga, već izrezanog na komade zgodne za pečenje, ponekad već začinjene, kupuju kod mesara, potiče od teleta koje je pre nekoliko dana još mirno i u harmoniji paslo na livadi. Možda je dobrovoljno dopustilo da ga pomaze deca onoga koji sada u mesari traži teleći odrezak; deca su gledala njegove velike tamne oči sa dugim trepavicama i bila su potpuno očarana. Šta je ta životinjica koja nije nikome zlo učinila, sve propatila pre nego što je u obliku odreska, jetrene paštete ili u drugom obliku, došla na tezgu – užas, strah, grozotu, paniku, bol, zaprepašćenje – to retko kome pada na pamet.

Mi ljudi, ljubitelji životinja, držimo domaće životinje i one nas razveseljavaju – naročito ako su prilagodljive, dakle “lake za održavanje”. Pa ipak, npr. u 1990. u vreme godišnjih odmora samo u Nemačkoj bilo je ostavljeno i napušteno oko pola mili-ona životinja, uglavnom mačaka i pasa. Danas, deset godina kasnije, jedva da je broj manji. Je li to ljubav prema životinji?

Iz božanskog sveta bilo nam je između ostalog objavljeno:

Budi... ozbiljan i iskren prema subližnjima. Oni te vide svojim čistim osećanjem kao svoga velikog brata svetla ili svoju veliku sestru svetla... Imajte dakle poštovanja za svoju životinjsku braću i sestre, za svoje subližnje, jer oni žele da vam budu pravi prijatelji. Trudite se da sa njima postupate onako, kako biste rado želeli da sa vama postupaju. Tada ćete vrlo brzo naučiti da ih razumete, i oni će biti s vama u pozitivnoj komunikaciji. (život sa našim rođacima životinjama. Ti, životinjo – Ti, čoveče. Ko ima više vrednosti? str.114)

Čovekova sposobnost osećanja je otupljena, njegova savest jedva da se pokreće. Ali to se ne odnosi samo na današnje ljude.

Čoveku je savest stražar dobra i zla, pravde i nepravde. Ako je netaknuta, tada ona reaguje nezavisno od spoljnih predstava prava, znači po meri Deset zapovesti. Ali navike čovekove i njegova obeleženost od okoline utiču i obeležavaju i njegovu savest.

Ako ovde čitamo o okrutnom žrtvovanju životinja i kamenovanju ljudi, tada ne treba misliti samo o tome kako je zaista bilo životinjama u duši.

Da bismo sebi osvestili šta se eventualno događalo u nekom čoveku toga vremena, mogli bismo da predstavimo sledeće: Dva mlada čoveka iz naroda su jela zečje meso. Oni su ulovili zeca i ispekli ga za sebe. Prema poglavlju 10 i 11 Levitskog zakonika oni su dakle nečisti do večeri, i sa tim su se pomirili. Ali kada su prijatelji – lakomisleno i obesno – stupili na mesto gde su se nalazile “svete” žrtve, jednoga od njih su videli i osudili da bude kamenovan. Drugoga nisu otkrili. Kamenovanje je bilo izvršeno, jer se u Levitskom zakoniku 22 kaže:

I reče Gospod Mojsiju: Kaži Aronu i sinovima njegovim da se čuvaju od svetih stvari sinova Izrailjevih, da ne bi oskvrnili sveto ime moje u onom što mi posvećuju; ja sam Gospod. Reci im: Ko bi god iz semena vašeg od kolena na koleno pristupio k svetim stvarima, koje bi posvetili sinovi Izrailjevi Gospodu, kada je nečistota njegova na njemu, taj neka se istrebi ispred lica mog, ja sam Gospod. (22, 1-3)

Stavimo se u položaj preživelog mladića nakon kamenovanja prijatelja. Muče ga osećaji krivice. Opire se protiv presude i stroge kazne, koja je i njega ustvari morala snaći. On se buni protiv sveštenika koji su doneli presudu, ali mora ipak shvatiti da oni izvršavaju samo ono što je “Bog naredio Mojsiju”. Dakle sada se njegovo negodovanje okreće protiv Boga koji je doneo tako nemilosrdan zakon. Ali kada postane svestan da Bog važi za “pravednog”, da je On najviša instanca koja ne može grešiti, počinje sumnjati u samoga sebe. Njegovo posmatranje pokazuje mu da svi drugi očigledno nemaju prepreke da kamenuju; iz toga on zaključuje da nešto nije u redu sa njegovim ličnim osećanjima i osećajem za pravo, jer, kako sveštenici postavljeni od Boga, tako i plemenska braća vernici, osećaju i misle drugačije od njega. On odluči da u korenu promeni mišljenje, i da se ubuduće u svim stvarima izričito usmerava na sveštenike i ljude oko sebe, umesto da samostalno misli i slobodno odlučuje. Od sada on više neće tražiti merilo za svoje mišljenje i postupanje u sebi samome, nego će se i onda kad njegovo srce drugačije govori, ponašati kao i svi ostali, jer “Bog tako hoće”.

Vrši se proces prilagođavanja. Menja se karakter tog čoveka. On sada više kao da ne živi sebe. Njegovo se srce hladi, njegovi osećaji postaju tupi i mutni, njegovo biće tvrdo. Njegova slika Boga se izobličava i zatamnjuje. On više ne može da ima poverenja u tog Boga što kažnjava i što se ljuti, a kamoli da Ga ljubi. Njegove molitve postaju neistinite, i najzad on je ra-dostan što postoje unapred utvrđene molitve koje se mogu jednostavno ponavljati ...

Posle nekog vremena se završava prepolarizacija u komformistu, u vazala, u poslušnog pristalicu sveštenika i “tradicije”. Taj čovek sada ne samo što ne veruje svom unutrašnjem merilu, svojoj savesti, nego misli i postupa najzad po navici uprkos drugačijem uverenju.

Sada se može na njega računati – na njegovo sledbeništvo, njegovu lojalnost, njegovu poslušnost, njegovu odanost liniji.

 Tako je otprilike moglo biti tada. Svakako da je u principu moglo biti tako. Naprotiv, praktično gledano, neverovatno je, da bi čovek mogao da odraste a da već ne bude natopljen i prožet tim sadržajima tradicionalnog praktikovanja vere uključujući krvne žrtve životinja i kamenovanje ljudi.

 Upravo opisano unutrašnje stanje tog čoveka ponovilo se u varijantama bezbroj puta tokom istorije. Nije li nama to nekako poznato?

Setimo se npr. srednjeg veka u evropskom kulturnom krugu gde je inkvizicija vrlo često izazivala slične situacije i konflikte savesti. Sveštenici doduše nisu više sami klali životinje – oni su davali i daju drugom da kolju. Oni nisu sami potpaljivali gomilu drva, na kojoj su bili spaljivani pošteni, čestiti ljudi koji su se zauzimali za Jednoga, istinskog, milosrdnog i dobrog Boga koji je istina, i koji su se podigli protiv laži. Sveštenici su “samo” stajali ispred sa podignutim raspelom, “blagosiljali”, pevali hvalospeve u čast Boga i davali opraštanje greha i odrešenje od “kazne greha” onima koji su dovukli drva za lomaču ...