Od jednog teologa saznajemo: Savle iz Tarza u Maloj Aziji, jedan jevrejski farisej, bio je ogorčen protivnik Isusa iz Nazareta i progonio je prahrišćansku zajednicu. Savle je jednog dana izjavio da je u sebi čuo objavu Hrista. Ispričao je takođe da Ga je video u jednoj viziji. Posle toga Savle se preorjentisao. Navodno je hteo da se bori za Njega, a ne više protiv Njega. Jevrejski farisej Savle nije međutim postao član prahrišćanske zajednice, već je započeo sa svojim propovedima bez pripreme, bez dogovora s apostolima i bez znanja šta je proročki Duh objavljivao u prazajednici.

Uskoro se ispostavilo da je Savle, posle navodnog preobraćenja nazvan Pavle, izmešao učenje Isusa, Hrista, sa svojim rimskim predstavama i posvađao se s nekim prahrišćanskim grupama koje su se tu i tamo osnivale. Savle, sada navodno Pavle, ne dopušta da se ispravlja ni od prahrišćana ni od proročkog Duha u prahrišćanskim zajednicama, upravo suprotno: On izveštava o ličnim „objavama“. I zbog svađe s Petrom, kojeg je Pavle otvoreno okrivio za licemerje (Gal 2, 11-13), rasplamsale su se dalje nesuglasice, i u odnosu na upotrebu mesa i o  prahrišćanskom obroku.

Radilo se i o ispravnosti jevrejskih verskih propisa u prahrišćanskim zajednicama, u koje su takođe spadale  i zapovesti o jelu. Pavle je prebacio Petru da ovaj zbog svojih jevrejskih predstava nije učestvovao na zajedničkom ručku s preobraćenim paganima, takođe je zaveo i Pavlovog pratioca Varnavu. Da li se Petar prema tome pridržavao jevrejskih propisa o jelu sa smanjenom upotrebom mesa? Ili se potpuno odrekao mesne hrane, kako su on i ostali apostoli naučili od Isusa?

Pavle, naprotiv, nije poznavao Isusa i nije znao kako je Isus učio Svoje učenike. Pavle je, do duše, takođe bio Jevrejin, ali je imao i rimsko građansko pravo, jeo je meso bez ograničenja kao i drugi, pre svega dobrostojeći Rimljani. On nije imao svest za to, da se neko iz ljubavi i povezanosti prema subližnjima, životinjama, odriče uživanja mesa. Takođe mu nije smetalo što je meso prethodno bilo žrtvovano paganskim “bogovima“, pre nego što bi se u mesnoj pijaci ponudilo na prodaju, jer kako kaže Pavle: Pa bogovi ne postoje. Pavle je takođe odobravao meso kod prahrišćanskog zajedničkog jela a verovatno i kod večere, sve dok se neko nije tome usprotivio. Samo zbog tog razloga odrekao bi ga se. Pisao je: “Sve što se prodaje na mesarnici, jedite, i ništa ne ispitujte savesti radi.” (1 Kor 10, 25). Pritom opet nije mislio na patnju životinja, već na žrtvu paganskim bogovima.

Hrišćani mole u Očenašu: Tvoje carstvo dolazi, Tvoja se volja vrši. Ako Božje carstvo treba da dođe ljudima, tada čovek mora da se pripremi za to. U Božjem carstvu ne jede se meso.

Crkva, međutim, jednostavno sebi i svojim vernicima to pojednostavljuje, time što tvrdi: Dolazeći novi svet  a time i mir sa prirodom, po hrišćanskom verovanju su Božje delo. Ljudi ne mogu dovesti ovamo prilike iz Božjeg carstva. Tako kaže EKD u “O odgovornosti čoveka za životinje kao subližnje”, 1991, str. 9.

    Vratimo se Pavlu:

Postajalo je sve jasnije da je Pavle krivotvorio učenje Isusa iz Nazareta, jer su razlike između Pavla s jedne strane i apostola i Isusa iz Nazareta sa druge strane postajale sve veće. Isus je direktno učio i školovao apostole, Savle, sada navodno Pavle međutim nije poznavao Isusa. Pavle dakle jedva da je imao unutarnji odnos prema istinskom prahrišćanstvu. Umesto da se obavestio o Isusu koliko je to bilo moguće i uputio na Njega kao na svoj uzor, Pavle je svoj manjak u pogledu Isusovih uputstava Njegovim apostolima, objasnio jednostavno kao beznačajan. Verovao je da je u unutarnjem već sjedinjen sa Hristom (Gal 2, 20), i piše samosvesno o stanju prahrišćana svoga vremena: I ako Hrista poznasmo po telu, (odnosi se na druge apostole), ali ga sad više ne poznajemo. (2 Kor 5, 16). Savle, koji je sebe izabrao za Pavla, preprogramirao je Isusovo učenje svojim intelektualnim rimskim kultnim stanjem. Na primer Pavle je mislio da krv koju je Isus prolio prilikom Svog stradanja, kod Boga ima jednom zauvek pomirljivo delovanje (Rim 3, 25; 6, 10), tako da žrtvovanje životinja više nije potrebno. Isus dakle kao da je bio “žrtvena životinja“. U poslanici Rimljanima Pavle kaže: Ali Bog pokazuje svoju ljubav k nama što Hristos još kad bejasmo grešnici umre za nas. (5, 8) Reči još kad bejasmo grešnici pokazuju da je Hristova spasiteljska žrtva za Pavla imala karakter okajanja jednom zauvek.

Toliko od teologa.

     Isus je naprotiv objavljivao jedno potpuno drugačije učenje. On nije hteo nikakvu “žrtvu pokajnicu”, već je želeo da svi ljudi ispunjavaju Božje zapovesti i Isusov Govor na Gori, kako bi bili u službi svojih bližnjih. Pavle je između ostalog mislio da samo jednostavnim verovanjem u smrt Isusa kao energiju spasenja, “bez zasluge” čovek će biti uzdignut u istinski život. To je naravno prijatna poruka ljudima koji dopuštaju drugima da za njih misle, koji se zadovoljavaju rečima iza kojih ne stoje dela.

Veliki deo Pavlovog učenja je jedna zbrka njegovih predstava, koje nemaju ničeg zajedničkog sa učenjem Isusa, Hrista. Isus je učio da se poštuju Božje zapovesti i Beseda na Gori, jer ljudi treba da otkriju Božje kraljevstvo u sebi samima. Ko to radi prateći učenje Isusa, Hrista, pronaći će Boga u najvećoj dubini svoje duše, bez sveštenika, dakle onih duhovno iznad; njemu nisu potrebni posrednici.

     Iz tamo nekih razloga Pavla je spopala želja da preuzme odgovornost u prazajednicama. On je svoje intelektualne predstave uneo u zajednicu ribara, tesara i apostola. Jednostavni vernici orijentisani prema Isusu, Hristu, izgleda da su bili neve  šti u razgovoru i nisu umeli da se odbrane od naduvanog pismoznanca “Pavla”. Pavle je bio vešt u govorništvu, crpeo je znanje iz svog jevrejskog teološkog znanja i na taj način neprimetno promenio hrišćansko učenje, učenje Isusa iz Nazareta. On ga je potkopao.

Pošto se Pavle postavio iznad prahrišćanskih zajednica i uneo svoje ideje koje su bile prožete rimskim praktikovanjem kulta, time je položio temelj za državnu i narodnu religiju rimskoga svetskog carstva, u kojoj centralno učenje Isusa iz Nazareta, Deset zapovesti i Beseda na Gori, nije više igralo nikakvu ulogu.

     Pavle je dakle srušio živo prahrišćanstvo u kojem je delovao proročki Duh. On je položio kamen temeljac za obrednu crkvu sa biskupima i sveštenicima koji su dopustili da oživi stari obred, rituali, ceremonije, mantije, propovedaonice i oltari, na sasvim uobičajeni način, onako kako su ljudi bili navikli u svojim religijama do tada. Paganski obred gradio je sve više spoljašnju religiju u kojoj pojedinac nije više mislio na to da čisti svoj hram, dušu i telo, nego da se prepusti obredima i sluša one koji su naredili da se poštuju i slave kao pastiri obredne crkve.

Kultna crkva, okretanje spoljašnjem, trijumfovalo je – usmerenje ka unutarnjem je prestalo. U temelje obredne crkve Pavle je ugradio učenje o državi, tako što je intelektualno veštim govorom obmanjivao “hrišćane”, da moraju biti pokorni vlastima ovog sveta, jer su one od Boga postavljene i zapoveđene, da kao “sluškinja Božja” sprovede sa mačem “pravednu kaznu”. (Rim 13)

     U narednih gotovo 2000 godina učenje Savla, “Pavla” imalo je i ima katastrofalne posledice. Sa Isusom iz Nazareta i živim prahrišćanstvom ono više nema ničega zajedničkog.

      Isus i apostoli su učili: Podajte dakle ćesarevo ćesaru, i Božje Bogu. (Mt 22, 21), ali isto tako: Treba se više pokoravati Bogu nego ljudima. (Dj 5, 29)