Duh Mojsijevih knjiga provejava u crkvama danas . Paralele krvavih magijskih ceremonija i vudu-čarolija

Isus je došao, kao što je sam rekao, da ispuni zakon Božji. On je to činio Svojim životom i svojim delovanjem. Učio je na koji način mi ljudi možemo da ispunjavamo nebeski zakon u pojedinačnim koracima u svakodnevnici; važno svedočanstvo o tome sačuvano predanjem je Njegova Beseda na Gori.

Pre nego što se posvetimo pitanju kako je došlo do toga da mnogi takozvani hrišćani nisu išli istinskim hrišćanskim putem, putem sleđenja Hrista, vratimo se još jednom Mojsijevim knjigama. Pouke i uputstva zapisana u njima, kao i religioznodru-štveni sistem vlasti delovale su stalno sve do Hristovoga zemaljskog boravka u Isusu, iako je Bog uvek ponovo slao Svoje glasnike, proroke, da pouče narod i pokrenu ga ka istinskom  verovanju i življenju. Zasljepljenost i opterećenost ljudi proizašla iz toga je jedan od glavnih razloga što Isusa nisu prihvatili i primili Njegovi savremenici i što je morao krenuti putem preko Golgote. Isto tako, posle Njegove fizičke smrti među prve prahrišćane uskoro su se ušunjale protivne struje i konačno su se nametnule:

Novo hrišćanstvo, koje se doduše nazvalo po Hristu, ali nije bilo sa Hristom, pokazuje sada drugačije pojavne oblike od religioznodruštvenog života opisanog u Mojsijevim knjigama. Ali šta je sa korenjem? Ono uvek donosi plodove iste vrste, istog sadržaja. A Isus je rekao: “Po njihovim plodovima treba da ih prepoznate.”

   Koji duh provejava u ceremonijama o kojima čitamo u Mojsijevim knjigama, možemo da saznamo u sledećem citatu iz 3. knjige Mojsijeve, Levitski zakonik:

Ako mu je žrtva paljenica od goveda, neka prinese muško, zdravo, na vratima šatora od sastanka neka je prinese drage volje pred Gospodom.I neka metne ruku svoju na glavu žrtvi paljenici, i primiće mu se, i očistiće ga od greha.

I neka zakolje tele pred Gospodom, i neka sinovi Aronovi sveštenici prinesu krv, i pokrope krvlju oltar ozgo unaokolo, koji je pred vratima šatora od sastanka.Potom neka se odere žrtva paljenica i raseče na delove. I sinovi Aronovi sveštenici neka nalože oganj na oltaru, i metnu drva na oganj.Pa onda sinovi Aronovi sveštenici neka nameste delove, glavu i salo na drva na ognju, koji je na oltaru. A creva i noge neka se operu sa vodom; sveštenik neka zapali sve to na oltaru; to je žrtva paljenica žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu. Ako li bi htio prineti žrtvu paljenicu od sitne stoke, od ovaca ili od koza, neka prinese muško, zdravo.I neka se zakolje na severnoj strani oltara pred Gospodom, i sinovi Aronovi sveštenici neka pokrope krvlju oltar ozgo unaokolo.I neka se raseče na delove sa glavom i sa salom, i sveštenik neka to namesti na drva na ognju koji je na oltaru. A creva i noge naka se operu sa vodom; i sveštenik neka prinese sve to i zapali na oltaru; to je žrtva paljenica, žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.Ako li hoće da prinese pticu Gospodu na žrtvu paljenicu, neka prinese žrtvu od grlica ili od golubića.I sveštenik neka je metne na oltar, i glavu neka joj zaseče noktom, i zapali na oltaru iscedivši joj krv niz oltar sa strane.I neka joj izvadi volju sa nečistotom i baci kraj oltara prema istoku gde je pepeo.I neka je zadre za krila, ali da ne raskine, tako neka je sveštenik zapali na oltaru na drvima koja su na ognju; to je žrtva paljenica, žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu. (1, 3-17)

    “Za ugodni miris Gospodu”. Zašto se mora Gospod umirivati takozvanim “ugodnim mirisom”, koji sigurno nije bio miomiris, naprotiv bio je to smrad? Prema Isusovom učenju Bog je ljubav, pomirenje, milosrđe i dobrota, skladnost u svim stvarima. Zašto ga onda treba smirivati? Poznato je da se takozvane divlje životinje – zovemo ih još ponekad i zverima – sa komadima mesa umiruju ili namame u zamku. Da li se hteo ili mislio izazvati utisak da se Bog, Apsolutni, PraVečni, može manipulisati, onako kakvi smo često mi ljudi, ili kako često hoćemo ili mislimo da druge manipulišemo? Takav pokušaj svedoči o odvajanju od Boga.

Bog nema slabosti. Stoga se On ne može manipulisati. U 3. knjizi Mojsijevoj, Levitskom zakoniku, čitamo dalje:

A kad ko hoće da prinese na žrtvu Gospodu dar, belo brašno neka bude žrtva njegova, i neka je polije uljem i metne na nju kad. I neka je donese sinovima Aronovim sveštenicima, i neka sveštenik uzme tog brašna punu šaku i ulja i sav kad, i neka to zapali sveštenik na oltaru za spomen njen; to je žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu! A šta ostane od tog dara, neka bude Aronu i sinovima njegovim; to je svetinja nad svetinjama između žrtava koje se pale Gospodu. ( 2, 1-3) Ostatak žrtve jela, koji je pripadao Aronu i njegovim sinovima, bio je sigurno najbolji deo. Je li danas drugačije? Još i danas jedu najsiromašniji mrvice sa stola bogatih, u koje se mogu ubrajati i crkveni “dostojanstvenici”.

“Sveto”, čak “veoma sveto” pripadalo je sveštenicima. Da li ih je postavio Bog, npr. preko Mojsija? Oni su sami sebi dodelili dostojanstvo “svetih”, i to još i nasledno, bez obzira na ”dostojnost” pojedinca.

U Levitskom zakoniku se dalje kaže:

Kad ko prinosi žrtvu zahvalnu, ako od goveda prinosi, muško ili žensko neka prinese zdravo pred Gospodom. I neka metne ruku svoju na glavu žrtvi svojoj, i neka je sveštenik zakolje na vratima šatora od sastanka, i krvlju njenom neka sinovi Aronovi, sveštenici pokrope oltar odozgo unaokolo. Potom nek sveštenik prinese od žrtve zahvalne ono što se pali Gospodu, salo što pokriva creva i sve salo što je na njima; i oba bubrega i salo što je na njima i na slabinama, i mrežicu što je na jetri, neka je izvadi s bubrezima. I neka to zapale sinovi Aronovi na oltaru zajedno sa žrtvom paljenicom, koja bude na drvima na ognju. To je žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.

Ako li od sitne stoke prinosi na žrtvu zahvalnu Gospodu, muško ili žensko neka prinese zdravo. Ako prinese jagnje na žrtvu, neka ga prinese pred Gospodom; i neka metne ruku svojuna glavu žrtvi svojoj, i neka je zakolje pred šatorom od sastanka; i neka pokrope sinovi Aronovi krvlju njenom oltar odozgo unaokolo. Potom neka sveštenik prinese od žrtve zahvalne ono što se pali Gospodu, salo, ceo rep do leđa, salo što pokriva creva i sve salo što je na crevima; i oba bubrega i salo što je na njima i na slabinama, i mrežicu na jetri, s bubrezima neka je izvadi. I neka zapali sveštenik na oltaru; to je jelo od žrtve ognjene Gospodu. Ako li prinosi kozu, neka je prinese pred Gospodom. I neka joj metne ruku svoju na glavu, i neka je zakolje pred šatorom od sastanka, i neka sinovi Aronovi pokrope krvlju njenom oltar odozgo unaokolo. (3, 1-13)

Kod ovakvih i sličnih uputstava za krvave ceremonije sa magijskim karakterom nehotice se pomišlja na vudu čarolije. U Dudenu pod Vudu čarolije piše sledeće: Udruženi magijskoreligiozan tajni kult na Haitiju, prožet katoličkim elementima, poreklom iz zapadne Afrike. U Majerovom leksikonu se kaže: Ime široko rasprostranjenog sinkretičkog tajnog kulta na Haitiju, u kome glavno mesto zauzimaju zanosni plesovi koji treba učesnike kulta da dovedu do poistovećivanja sa božan-stvima.Ako je vudu čarolija prožeta katoličkim elementima, onda se to “obogaćivanje” kulta sigurno nije dogodilo slučajno. Možda je tada vladao zakon privlačenja istoga? Tada bi se svaki davalac crkvenog poreza morao da zamisli zašto plaća crkveni porez.

     U Levitskom zakoniku čitamo:

A kožu od teleta i sve meso s glavom i s nogama i creva i balegu, i celo tele neka iznese napolje iz logora na čisto mesto, gde se prosipa pepeo, i neka ga spali ognjem na drvima; na mestu gde se prosipa pepeo neka se spali. (4, 11-12)

Ovde nam se dakle kazuje šta je “čisto mesto”! Ko želi da čita dalje okrutne priče strave i užasa najmračnije paganske tradicije može sebi da predstavi sledeće:

I kad ko zgreši što čuje kletvu i bude joj svedok videvši ili čuvši, pa ne kaže, nosiće svoje bezakonje. Ili kad se ko dotakne nečiste stvari, strva od nečiste zverke ili strva od nečistog živinčeta ili strva od nečiste životinje koja gamiže, ako i u neznanju učini, ipak će se oskvrniti, i biće kriv. Ili kad se dotakne nečistote čovečije, bila nečistota njegova kakva mu drago, kojom se oskvrni, znajući ili neznajući kriv je. Ili kad se ko zakune govoreći svojim ustima da će učiniti šta zlo ili dobro, a za koju god stvar za koju čovek govori zaklinjući se, znao ili ne znao, kriv je za jednu od tih stvari. Kad bude kriv za koju od tih stvari neka prizna greh svoj. I neka dovede na žrtvu Gospodu za greh, što je zgrešio, žensko od sitne stoke, jagnje ili jare, za greh; i sveštenik će ga očistiti od greha njegovog.

Ako li ne bi mogao prineti jagnjeta ili jareta, onda neka donese na žrtvu Gospodu za prestup, kojim je zgrešio, dve grlice ili dva golubića, jedno na žrtvu za greh a drugo na žrtvu paljenicu. Neka donese svešteniku, a on neka prinese prvo ono što je za greh, i noktom neka mu zaseče glavu k šiji, ali da ne razdvoji. I krvlju žrtve za greh neka pokropi strane oltaru; a što ostane krvi neka se iscedi na podnožje oltaru. To je žrtva za greh. ( Levitski zakonik 5, 1-9)