Teolog nam sada skicira dalji razvoj hrišćanstva do Konstantina: U prva tri veka često je dolazilo do progona hrišćana, ali oslanjajući se na Pavla mnogi su reagovali pretežno prilagođavanjem i podređivanjem državi, da bi pribavili dokaz da im se čini nepravda. Za vođenje zajednica bili su pre svega odgovorni starešina, proroci i jedan “anđeo”, koji je beskompromisnim životom prateći Isusa održavao vezu sa Bogom (uporedi Otk 2 i 3: Poslanica “anđelima” zajednica). Međutim, anđeli i proroci mogli su se održati samo nekoliko godina. Pavle je doduše spomenuo “Pojavljivanja i objave Gospoda”, međutim pažnju je pojačano usmeravao i na svoju ličnost i preteći se suprodstavio mogućim objavama, koje bi njegovo učenje mogle dovesti u pitanje: Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drugačije nego što primiste, proklet da bude! (Gal 1, 8)

Pavle (ili neki učenik koji je upotrebio njegovo ime) konačno je ovlastio Pavlove pristalice Timoteja i Tita da zu starešinu postave biskupa kao voditelja zajednice. Tako piše u 1. poslanici Timoteju u Bibliji: Istinita je reč ako ko vladičenstvo želi dobru stvar želi. (3, 1)

Već početkom 2. veka iz tih mera razvila se čvrsta hijerarhijska institucija s biskupom na čelu, stepen ispod bile su starešine, daljnji stepen ispod đakoni, a biskupi su uskoro vodili zajednice kao kraljevi, govorilo se o “monarhističkom episkopatu”. Iza Biskupa su uskoro došli mitropolitanski biskupi nadležni za veće oblasti odnosno “patrijarsi”, a od biskupa glavnog grada Rima nastao je “papa”.

Poglavari su se očito sve više trudili oko ugleda i društvene sposobnosti zajednica, možda i da spreče eventualne progone. Prahrišćanski principi su se povlačili sve više u pozadinu ili su se napuštali. Već je Pavle na primer odobravao ropstvo, pa su i u zajednicama postojali robovlasnici. Kao posledica toga podaničkog mišljenja sve je više članova zajednice zagovaralo ratnu službu za hrišćane.

     Kako je bilo dalje izlaže sažeto jedan čitalac Karlheinz Deschnera knjiga:

Taj razvoj dobro je došao caru Konstantinu, rođenom oko 285. On se vrlo brzo udružio s crkvom. Ta simbioza države i crkve, klasično drugarstvo  po principu: ruka ruku mije; vrana vrani oči ne vadi - pokazala se kao izuzetno delotvoran i dugotrajan, svrsishodan savez za vladanje i manipulisanje podanicima. Moć, “vlast” države čvrsto se povezala s autoritetom “Boga”  nepobedivo sredstvo pritiska i strogosti, da bi se u narodu sprovelo praktično sve što se hoće.

Kod Karlheinz Deschnera u Kriminalnoj istoriji hrišćanstva, o tome nalazimo iscrpno poglavlje (Sveska 1, str. 213 i dalje): Konstantin je bio rođen u današnjoj Bugarskoj oko godine 285. Njegov otac je bio vojni tribun i od 305. car (vrhovni vladar) u zapadnom delu rimskog carstva, koje je tada zbog uspešnijeg upravljanja Dioklecijan podelio na četiri dela.

Konstantin je kao i otac bio veoma ratoboran, osim toga okrutan. Neprestano je vodio rat protiv raznih germanskih plemena. Pobeđene protivnike većinom je bacao zverima u cirkusu, a dva pobeđena kneza dao je da ih rastrgnu medvedi.

Posle toga Konstantin je u desetogodišnjem građanskom ratu potčinio pod svoju vlast ostala tri cara suvladara pri čemu se povremeno povezivao s jednim od njih, Licinijem, i pošto je Licinija uklonio s puta cara suvladara Maksimina, sam ga je na-pao s leđa. Pre toga se Konstantin kao prvo rešio konkurenta Maksentija - u poznatoj bici na milvinskom mostu (312.), gde je navodno sanjao: “Pobedi ćeš u tom znaku”. Pristalice i porodice pobeđenih protivnika u svakoj zadobijenoj borbi su bile nemilosrdno istrebljene. Najzad pobeđenom Liciniju Konstantin je zakleo poštedu – ali je godinu dana kasnije zapovedio da ga zadave.

Konstantinova okrutnost se nije zaustavila ni pred sopstvenom porodicom. Britanski istoričar Shelly o tome piše: “Taj hladnokrvni i licemerni grubijan prerezao je grlo svom sinu, zadavio svoju ženu, ubio svog tasta i svog šuraka...“, pri tome ne treba shvatiti da je to uradio sopstvenim rukama. Svoju ženu je dao ubiti jer se govorilo da je počinila (nedokazano) neverstvo  on sam, međutim, bio je nepopravivi preljubnik.

Konstantin je izgradio raskošnu palatu, oblačio se najsvečanije i najluksuznije, naredio je da ga oslovljavaju “Božji zastupnik”, “naše božanstvo” (nostrum numen), a od sveštenika da ga slave kao “spasitelja” i “otkupitelja”.

Tako je imao obostranu korist: Konstantin je bio privilegovan u crkvi, a ova je za uzvrat opravdavala njegovu neizmernu moć.

    Tokom svog života, neposredno pred svoju smrt (337.), Konstantin nije bio službeni hrišćanin. Sasvim na kraju života krstio se, ali ne kao katolik, već “jeretički”, tj. arianski. U prvim godinama svoje vladavine, dok je vladao Galijom, Konstantin je potpomagao paganstvo  a ni kasnije se nije jasno opredelio, dao je npr. da se kuje novac sa likom boga sunca.

Nije dakle moglo biti neko unutarnje uverenje što je nateralo Konstantina da se ujedini s crkvom.

Odlučujuće je bilo: U Galiji je bilo malo hrišćana. U to vreme Konstantin počinje da osvaja Italiju a tamo ih je već bilo mnogo. U Maloj Aziji, koju je kao poslednju osvojio, u ponekim oblastima hrišćani su predstavljali polovinu stanovništva. Tu je pomoć crkve dobrodošla.

Deschner piše: Konstantin, koji je kao mlad mnogo putovao, bio je dobro informisan, i religijskopolitički, naročito o strogom, gotovo vojnički disciplinovanom, po čitavoj imperiji raširenom kadru katoličke, najzatvorenije organizacije kasnoantičkog sveta. I u toj crkvi on je valjda video nešto kao unapred oblikovani model svog ličnog carstva. (str. 242.).

Saradnja Konstantina s pavlovski obeleženom crkvom od samog početka je bila u najboljem redu. Crkva   je razbuktala hajkačku kampanju pro tiv svog prvog protivnika Maksencija. Ovaj do danas važi kao krvavi progonitelj hrišćana i kao primer zla i tiranije. U stvarnosti Maksencije je bio sposoban i umeren vladar, međutim, manje ratoboran  i tolerantan prema hrišćanstvu. Samo: On je prognao dva rimska biskupa jer je posle njihovog izbora bilo velikih svađa među “hrišćanima”. Maksencije je sve jednako oporezivao, čak i bogate  a crkva već tada nije bila na strani siromašnih i manje ratoborno nadarenih, dakle manje moćnih političara.

Jedva da se smestio u Rimu posle svoje pobede nad Maksencijem, Konstantin je već izrazio svoju zahvalnost: Crkva je dobila velike darove zemljišnih poseda, vraćena joj je crkvena imovina; samo rimska crkva je primila “preko jedne tone zlata i gotovo deset tona srebra” (str. 236.). Iz državne kase, koju je punio pljačkanjem svojih podanika, Konstantin je svuda u carstvu finansirao ogromne i raskošne crkvene građevine. Ali ne samo to: Sveštenike je oslobodio davanja, dao im je pravo da mogu postati naslednici, dakle sposobnost nasleđivanja (koju su prije paganski kultovi imali samo u izuzetnim slučajevima), dao je crkvi čak sudska ovlašćenja – protiv pravne izjave jednog biskupa nije postojala mogućnost prigovora.

Deschner: Ne mali broj biskupa je u svojim službenim mestima već mogao imitirati znake i ceremonije carskog dvora. Imali su pravo na posebne titule, na tamjan, pozdravljali su ih padanjem na kolena a oni su sedeli na prestolu koji je imitacija božanskog prestola. Drugima su propovedali poniznost! (str. 238.)

Uskoro je crkva postala tako bogata i privilegovana da je Konstantin morao uraditi suprotno: Ograničio je npr. mogućnost da bogataši mogu postati klericima – jer tako su hteli da izbegnu obavezu plaćanja poreza! Pod Konstantinovim naslednicima crkvi je bilo ponovno ograničeno pravo nasleđivanja – međutim ne trajno.

     Ruka ruku mije: Već 314. crkva je odlučila da se odmah isključe hrišćani koji pobegnu od vojne službe  zaokret za tačno 180 stepeni, jer je pre bio isključen onaj koji je stupio u vojnu službu.

Uloge su bile jasno podeljene: Car je imao glavnu reč, isto i u religioznim stvarima  on je npr. 325. godine sazvao koncil u Nikeji i diktirao je od tog trenutka važeću veroispovest.  Car je bio vrhovni, Bogu ravan vladar  crkveni dostojanstvenici su dolazili odmah iza njega, često su živeli u istovetnoj raskoši. Sa svoje strane su se zahvaljivali tako što su opravdavali moć cara i njegove ratove, prikrivali njegova nedela i stalno mu se umiljavali laskanjima bez premca.

Konstantin  prauzor sjedinjenja između crkve i države. Deschner o tome piše: Konstantinovi prethodnici su se bojali hrišćanstva, delimično su ga suzbijali. On ga je potkrepio obiljem dokaza svoje naklonosti i povlastica za sebe ... Ustvari on je sveštenstvo uzeo u službu i nametnuo mu svoju volju ... Crkva je doduše postala moćna, ali je izgubila svaku slobodu ... On i oni (Konstantin i biskupi) učinili su crkvu državnom crkvom ... (str. 242. i dalje)

Iako sam nije bio uvereni katolik, Konstantin je, ostavio crkvi slobodne ruke kod započetih progona drugomišljenika, npr. kod razaranja paganskih hramova od strane “hrišćanske” svetine. Očito da je pod svešteničkim uticajem dopustio zakone protiv Jevreja  tako je npr. prelaz hrišćanina  u jevrejsku veru bio kažnjavan smrću. Konstantin je povremeno  zbog političke taktike, ali ne stalno  progonio i jeretičke pokrete donatista u severnoj Africi i markionita. Donatisti u severnoj Africi bili su protiv saveza prestola i oltara i udružili su se u savez s pobunjenim zemljoradnicima protiv veleposednika. To naravno nije bilo u korist crkve i države!

Pod Konstantinovom vladavinom pojavila se - ne slučajno - po prvi put reč “katolički” kao oznaka za razgraničenje od takozvanog “krivoverstva”.

Toliko o ovom istorijskom pregledu.

    Ko ima uši da čuje, neka čuje; a ko ima srce za Hrista, neka sledi šta piše u Jovanovom Objavljivanju: Izađite iz nje, narode moj, da se ne pomešate u grehe njene, i da vam ne naude zla njena! (Otk 18, 4)

 Paganska obredna crkva nastala je preko Pavla, koji je Isusova učenja pogrešno interpretirao, dakle ugradio ih je u pagansku tradiciju Rimljana i pripremio ih je sa svim njihovim vlastodržačkim i borbenim obeležjima moći.

Pavle je potcenjivao žene kao odsjaj muškarca, muškarac je kod Pavla naprotiv odsjaj Boga. Na taj način je nastala crkvena “hrišćanska” muška privreda koja traje do današnjeg vremena. Isus je naprotiv učio o jednakosti između muškarca i žene. On nije pravio razlike; On nije uzdigao muškarca do odsjaja Boga i nije ponizio ženu do odsjaja muškarca. To je opet Savle, to jest Pavle, ali ne Isus, Hrist.

Konstantin je iz paganske obredne crkve napravio državnu crkvu, to jest državnu religiju koja je do danas sa svojim krvavim i okrutnim korenima još uvek isprepletena paganskim kultom. Krvavi, okrutni i varvarski religiozni obredi razvili su se već posle Mojsija i nastavili su se u nekadašnjem rimskom carstvu. U današnjim državnim crkvama  došlo je do otcepljivanja od jedne rimske kultne crkve moći  su spoljašnje religije moći koje sa Isusom, Hristom, imaju malo zajedničkog. One upotrebljavaju, to jest zloupotrebljavaju ime Isusa, Hrista. Vrtlog iz Starog zaveta i od brutalne i ohole drskosti Konstantina je ostao.