Prema izjavi jednog poznavaoca protestantske teologije, životinje u protestantskoj veri ne igraju nikakvu naročitu ulogu. Danas, u obaveznim verskim spisima evangelističkoluteranske crkve od 1530. g. životinje se ne spominju.

Samog Martina Lutera njegovi protivnici optuživali su za proždrljivost. U ono vreme meso su mogli da priušte samo viši slojevi, za siromašne je ono bilo izuzetak. Verovatno je Luter jeo mnogo mesa  debljina njegovog tela a isto tako i njegove bolesti ukazuju na to. Za svaki obrok servirali su mu dve litre vina sa juga, a neumereno je pio i pivo.

Kada bi u Nirnberg svratio njegov saborac Filip Melanchton, bio  bi ugošćen kako navodimo: Svinjska glava i pečenje od bubrežnjaka u kiselom umaku, pastrmke i lososi, jarebice sa kopunom i rashlađenom štukom, pečenje od vepra sa paprenim umakom ... Tako se to događalo kad bi došao gospodin Filip ... u svakodnevici  bilo je skromnije. (Iz: Zapisi o Luterovim zemljama, kulturni magazin za SachsenAnhalt i Thuringen, 1997., str. 12)

Kako je još rekao “Mali princ”?: Samo se srcem dobro vidi.  Eventualno bi nam i danas rekao: Samo se srcem dobro čita, naime u jednom ograničenja, jer biće, kako se čuje i čita, u svakom slučaju sve obnovljeno. Dilema - i to svaka dilema – može da se reši čak čudesnim ostvarenjima gentehnike! Tako se majka Zemlja može dakle i dalje spokojno iskorištavati, is-crpljivati, pretvarati u pustinju, može se trovati priroda, mučiti, činiti bolesnom i ubijati – zahvaljujući gen-tehnici nastavlja se život na Zemlji; kako se čuje, čak bolje nego ikad pre. Ali možda će čovečanstvo baš preko gente-hnike požeti ono što je posejalo.

Dalje stoji pod brojem 2457: životinje su poverene na upravljanje čoveku i on je dužan da prema njima bude dobronameran. One mogu da služe pravednom zadovoljavanju čovekovih potreba. Kako uopšte može životinja da služi čoveku, ako čovek ne poštuje ni životinju, ni biljku, niti minerale? U svojoj oholoj sebičnosti čovek uništava sve čega god se dočepa. Kad tad - prema večnim kauzalnim zakonima - pogodi će ga njegova šiba što je sam ispleo, njegova sudbina, i to tako dugo dok ne pronađe put do kosmičkih zakona ljubavi prema Bogu i bližnjem i opet postane slika i prilika Božja.

članku časopisa ZEIT od 2. aprila 1998. g. nalazimo pod naslov Jagnjetina Božja. U tom članku se govori o vezi što postoji između mesara i sveštenika; a završava se rečenicom: Hrišćanska teologija, u pogledu tradicije zaboravljenih stvorenja, koja stvaranje, koje nije ljudsko, isključuje iz radosne vesti, u svakom slučaju još nije učinila svoje.

Ovde sledi prikaz teksta u odlomcima:

Bratstvo mesarskih pomoćnika u Crkvi mira u Wilhelmshavenskoj gradskoj četvrti Federwardergroden slavi svoj stogodišnji jubilej. Vrhunac ehumenske službe Božje je blagoslov nove cehovske zastave napravljene tim povodom, koja prikazuje hrišćansko uskršnje jagnje sa zastavom uskrsnuća. “Hriste, ti Jagnje Božje, koji nosiš grehe sveta, smiluj nam se”, pevala je zajednica kratko pre toga..

Međutim, jubilarna služba Božja Wilhelmshavenskog mesarskog ceha izaziva sablazan. Pokret za prava životinja iz susednog mesta Schortens suočava sveštenike sa iznenađujućim pitanjem: Kako crkve mogu trpeti da se Hristovo jagnje kao simbol blista na zastavi ubica životinja? Katolički sveštenici bespomoćno postavljaju to pitanje mesarima, koji se brane uka-zivanjem na duboku starost svoga cehovskog simbola.

Samo jedna epizoda. Ona međutim vodi nezgodnom pitanju: šta imaju zajedničkog mesari i Božji ljudi?

Na sočan način poziva se mesarsko udruženje na svešteničku ritualnu praksu žrtvovanja životinja: “Ako postoji zadruga kojoj dolikuje slava i hvala, tada je to mesarski ceh, koji je sam po sebi veoma slavan, a takođe i po svom poreklu; jer kao što je dokazano on potiče štaviše iz reda Levita, koji je u Starom zavetu klao žrtvenu stoku, tako da se Svevišnjem prinosila na oltaru”, kaže se u jednoj staroj cehovskoj pesmi mesara, koju citira jubilarni časopis mesarske zadruge iz Heilbronna”.

     I pisac članka postavlja sad pitanje: Mesar, posvetovljeni sveštenik? ...

Najstarija očuvana cehovska zastava, “Venli” Bernskih mesara iz 15. veka pokazuje oba motiva, Hristovo jagnje sa zastavom uskrsnuća i jednog bika nad kojim preteći lebde dve satare.

Sledeći opis “individualnog ritualnog klanja” može onome koji čita srcem mnogo reći:

Prasak hica. Metalni klin prodire u mozak svinje. Oči se ukoče. životinja se ruši na pod. Dva mesara valjaju telo životinje na stranu, jedan drži zadnje noge što se trzaju, drugi, majstor, prednje noge i glavu svinje. Munjevito on probada grkljan živo-tinje. Mesareva žena žurno prilazi s malim gvozdenim vedrom, kako bi uhvatila u mlazu krv životinje. Telo što krvari još uvek se snažno trza i udara nogama.

     Mesar gladi glavu svinje i objašnjava prisutnoj grupi vegetarijanaca kao i uokolo raspoređenom televizijskom timu: “životinja se ne može braniti. Ona je meni potpuno izručena. Svojom rukom osećam kako iz nje život izmiče”. Za to vreme njegova supruga, s iskrivljenim crtama lica od napetosti i saosećanja, zamače ruku  u tamnocrveni sok života, što se još nemirno peni u mesarskom vedru. Nakon pola sata životinja visi naglavce na tronošcu već obrijana i bez utrobe. Napetost preživelih učesnika ublažava se jednom rundom rakije. “Ona sada više nije životinja, sada je meso! živeli!”

Mesar, “gospodar života i smrti”:...

On “gladi glavu svinje”.  “Svojom rukom osećam kako iz nje život nestaje”. Dopustite da Vam osećanje govori.

U fabrikama mesa, u kojima se na akord zakolje po 700 svinja na sat, naravno da ne postoje uslovi za jedan takav ”humani” postupak, kod ovog nezaobilaznog postupka “korišćenja” životinja u svrhu ishrane.

    Dalje se u članku kaže: Informativan je odnos između mesara i crkve, koji se nalazi kao peta odredba u Würtembergškom pravilniku mesara sačinjenom 1651.g., a 1701.g. štampanom u Stuttgartu. Pod pretnjom kazne od jednog guldena zabranjuje se “da se ubuduće vodi stoka u klanicu ili kolje za vreme propovedi a naročito noću”. Ovo nije moralna naredba za životinje, već naredba za zaštitu od buke. Samrtnički krici stoke za klanje ne smeju da ometaju ni propoved niti noćni mir.

Uskršnje jagnje sa zastavom uskrsnuća je službeni pečat mesarskog ceha.