PROROK
Glas
istine,
Božja
proročica govori u današnje vreme
Ono temeljno
u našem vremenu
za razmišljanje
i samospoznaju
| januar
2001 |
izlazi
povremeno |
broj.
15 |
Ceremonije
žrtvovanja “kako je Gospod naredio Mojsiju”.U
Starom Zavetu je bio poznat kauzalni zakon.
Isus
je bio protiv žrtve životinja
Vratimo
se žrtvama životinja u Starom zavetu. Ko želi da čita još
o magiji vudu tipa, u Levitskom zakoniku može da sazna sledeće:
I dovede ovna za žrtvu paljenicu, i Aron
i sinovi njegovi metnuše ruke svoje na glavu ovnu. I zakla
ga Mojsije, i pokropi krvlju njegovom oltar odozgo unaokolo. I
isekavši ovna na delove zapali Mojsije glavu i delove i salo.
A creva i noge opra vodom, i tako spali Mojsije svega ovna na
oltaru, i bi žrtva paljenica za ugodan miris žrtva ognjena Gospodu,
kao što beše Gospod zapovedio Mojsiju.
I dovede drugog ovna, ovna za posvećenje,
i Aron i sinovi njegovi metnuše ruke svoje na glavu ovnu.
I zaklavši ga Mojsije uze krvi njegove, i pomaza njom kraj
desnog uha Aronu i palac desne ruke njegove i palac desne noge,
a ostalu krv izli Moj-sije po oltaru unaokolo. Potom uze salo
i rep i sve salo što je na crevima, i mrežicu s jetre, i
oba bubrega, i salo oko njih, i pleće desno. A iz kotarice
u kojoj stajahu presni hlebovi pred Gospodom uze jedan kolač
presan i jedan kolač hleba s uljem i jednu pogaču, i
metnu na salo i na pleće desno. I metnu to sve Aronu u ruke,
i sinovima njegovim u ruke, i obrnu tamo i amo za žrtvu obratnu
pred Gospodom. Posle uzevši to iz ruku njihovih Mojsije zapali
na oltaru svrh žrtve paljenice, to je posve-ćenje na ugodni
miris, žrtva ognjena Gospodu. (8, 18 – 28)
Kome
još nije dosta ovakvih jezivih prizora može u Levitskom zakoniku
da čita dalje:
Tada Aron pristupi k oltaru i zakla tele za se. I sinovi Aronovi
dodaše mu krv, a on zamoči prst svoj u krv, i pomaza
rogove oltaru, a ostalu krv izli na podnožje oltaru. A salo i
bubrege i mrežicu od jetre od žrtve za greh zapali na oltaru,
kao što beše zapovedio Gospod Mojsiju. A meso i kožu
sažeže ognjem iza logora. Potom zakla žrtvu svoju paljenicu, i
sinovi Aronovi dadoše mu krv od nje, i pokropi njom oltar
odozgo unaokolo. I dadoše mu žrtvu paljenicu isečenu
na delove zajedno s glavom, i zapali je na oltaru. I opravši
creva i noge od nje, zapali ih na oltaru svrh žrtve paljenice.
(9, 8 – 14)
Dalje se kaže:
Pa mu dadoše i salo od vola, i od ovna
rep, i salo što pokriva creva, i bubrege i mrežicu s jetre.
I metnuvši sve salo na grudi i zapali salo na oltaru. A grudi
i desno pleće obrnu Aron tamo i amo na žrtvu obrtanu pred
Gospodom, kao što beše Gospod zapovedio Mojsiju. ( Lev
9, 19 – 21)
“Kako
je Gospod zapovedio Mojsiju...” A danas? Krste se deca, navodno
po Hristovoj zapovesti; postavljaju se sveštenici iznad jednostavnih
vernika navodno po punomoći datoj od Isusa, Hrista; bira
se “Sveti otac” i tvrdi da ga je Isus odredio; i i i
...
Isus se distancirao od tradicije žrtvovanja.
On je u odnosu na fariseje citirao dvaput proroka Osije: Milosti
hoću a ne priloga...(Mt 9, 13 i Mt 12,7), preko kojeg je
Bog u Starom zavetu rekao:
Ljubav želim, a ne žrtve klanja, Božju spoznaju, umesto žrtve
spaljivanja. (Os 6,6)
U
knjizi Ovo je Moja reč čitamo:
8. I još reče: “Došao
sam da ukinem žrtvovanja i svetkovine krvi. Ne prestanete li da
žrtvujete i jedete meso i krv životinja, gnev Božji padaće
na vas neprestano i, kao što je padao na pretke vaše
u pustinji, koji se behu odali uživanju mesa, i ispuniše
se truleži i izjedahu ih pošasti.“ (str. 174)
Na
61. strani te velike Božje objave zapisano je:
Jer ko postavi svoj život u sinovstvo i
kćerinstvo Božje, neće ubijati
ni ljude ni životinje.
Isus je govorio više nego jasno protiv
uputstava u “Mojsijevim knjigama”. Slično je govorio,
kao što smo već čuli, i Bog preko proroka Jeremije.
U izjavama Isusa, Hrista Božjeg uočavamo
da je ime proroka Mojsija bilo korišćeno za okrutni
paganski kult. U knjizi Ovo je Moja reč, objavljeno od samog
Hrista, piše:
“Došao Sam da ukinem žrtvovanja
i svetkovine krvi”, znači: Došao sam da vas učim
Jevanđelju, Zakonu Ljubavi i Svojim ga primerom živim, kako
biste shvatili da je u unutarnjem duhovnom snagom bogat samo onaj
čovek koji se pridržava Božjih Zakona. Ljudi koji poseduju
unutarnje vrednosti neće oskudevati ni u čemu. Jer,
ko je bogat u svom srcu, on je sa svojim bližnjim a ne protiv
njega – a time je i za Boga, za život koji je obilje. Ljudi
sa unutarnjim vrednostima su i sa životinjskim i biljnim svetom
a ne protiv Božjih stvorenja. Ko je protiv svog bližnjeg,
boriće se protiv njega i ubiće ga. A ko je protiv svog
bližnjeg, on nije ni za ostali život – ni za život životinja,
ni biljaka, ni kamenja.
Ko je protiv života u Meni, Hristu, taj
je gladan i žedan uspeha, bogatstva, moći i ugleda. Radi
svojih svečanosti i požude za jelom on ubija životinje i
jede njihovo meso. Tako on pokazuje da je daleko od Boga.
Za Boga, Večnoga, i žrtvovanje životinje
je strahota. On neće da Mu se žrtvuju i posvećuju životinje.
Bog je dao život svim oblicima Postojanja, dakle i životinjama.
Zbog čega bi onda one trebalo da Mu se žrtvuju ako On, život,
Sam boravi u njima?
Međutim, kad bi čovek žrtvovao
svoje ljudsko “ja“, svoje strasti i požude, Meni, Hristu,
i kad bi težio životu i vodio život Bogu po volji, dakle život
posvećen Bogu, to bi onda doprinelo jedinstvu svih životnih
oblika. Bog je Duh ljubavi i slobode! Stoga bi svaki čovek
trebalo da dobrovoljno žrtvuje svoje “ja“. Tek onda
će on postati blage ćudi i od srca smeran i doći
će do velikog Jedinstva: Boga. Ovakav razvoj čoveka
prema Njemu Bog ljubi kod svoje dece.
Ko se preda večnom OtacMajka Bogu
tako što svoje ljudsko pretvara u božansko, taj neće
ni klati životinje i jesti njihovo meso, niti će namerno
ubiti životinju. Takvi ljudi će i biljnom svetu pristupati
sa nesebičnom ljubavlju, jer je i on dar stvaranja Božjeg
Svojoj ljudskoj deci. Biljke i plodovi polja i šuma rado
se daruju čoveku i hoće da mu služe kao hrana i kao
lek za njegovo bolesno telo.
“Gnev Božji” potiče iz paganskog
sveta predstava koji je u Starom Zavetu bio još veoma živ;
verovalo se, naime, da se “bogovi” svete ljudima. Bilo
bi, međutim dobro, kada bi grešni čovek shvatio
da je on sam stvorio takozvani “gnev Božji”. Srditi
Bog, to je ljudsko “ja“ koje se sveti za ono što
je samo prouzrokovalo; jer što čovek seje to će
i žeti.
I reči “oko za oko, zub za zub”
bivale su i bivaju pogrešno tumačene. Čovek ne
treba da se sveti svom bližnjem i isto vraća istim. Njemu
je zapoveđeno da oprašta svom bližnjem, da ga moli za
oproštenje i isto ili slično više ne čini.
Ko ne sledi ovu zapovest, sam se prepušta zakonu ispaštanja.
A ovaj glasi: “Oko za oko, zub za zub”. Onda će
on žeti - “oko za oko, zub za zub” – ono što
je posejao. (Str. 174-176)
Zakon setve i žetve dopušta nam da
spoznamo uzroke svoje sudbine u sebi, Bog je tako poučavao
još preko starih proroka. Kod Isaije se npr. kaže: Teško
onima koji vuku bezakonje uzicama od taštine, i greh kao
užem kolskim (Iz 5, 18). U jedinstvenom prevodu (nemačkom,
prim. prev.) Starog zaveta, u Knjizi Mudrosti, može se pročitati:
… da bi spoznali kako se svako kažnjava onim čime i
sagreši (11, 16). Bog ne kažnjava i ne daje nikakva uputstva
koja su grešna. Naš greh je naša samostvorena kazna,
naš lični sud.
Isus
je dakle hteo da ukine okrutnosti na ljudima i životinjama. Današnji
predstavnici crkvenih institucija dopuštaju međutim,
da se i dalje nad ljudima i životinjama sprovodi okrutnost, samo
sa drugim metodama koje su svakako još okrutnije. Time potvrđuju
ono što se u tom smislu događa. Zauzimanje nekolicine
u interesu životinja je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
